IZUZETNO JE TEŠKO KAD IM VIDITE OČI! Dr Gocić: Znaju da su stari, ali se NADAJU da će otići kući da vide decu i unuke! (FOTO)

Izuzetno je teško kad im vidite oči. Oni se nadaju, znaju da su stariji, ali se nadaju da će se izvući na neinvazivnoj mehaničkoj ventilaciji (NIV), da neće biti intubirani na tom respiratoru i da će otići kući da vide decu, unuke i ostale ukućane. Uglavnom nam, u ovom poslednjem talasu, stižu ti pacijenti starije životne dobi, s mnoštvom hroničnih bolesti - kardioloških, endokrinoloških i svih ostalih, reči su kardiologa dr Nataše Gocić Perić, koja nas s kolegama dočekuje u kovid bolnici Novi Sad na Mišeluku.

Kroz ovu najnoviju kovid bolnicu u Srbiji, otvorenu pre pet i po meseci, prošlo je oko pet i po hiljada pacijenata, što nije mali broj. Ali u momentu kada svi misle da je koroni došao kraj, ovde je gotovo dve trećine kreveta zauzeto.

- Borba i dalje traje, ni izbliza se ne vidi kraj pandemiji. Popunjeno nam je skoro dve trećine kapaciteta, imamo 411 pacijenta, među kojima 27 na mehaničkoj ventilaciji. I zato moramo i dalje da se pridržavamo svih mera. Uglavnom su to stariji ljudi, sa znatnim brojem pridruženih bolesti, što u velikoj meri otežava lečenje i produžava boravak u bolnici. Sigurno je da je tu i delta soj, ne samo omikron, jer su kliničke slike i dalje u određenom procentu slučajeva izuzetno teške - priča nam prof. dr Velibor Čabarkapa, upravnik kovid bolnice Novi Sad.

Dan je prelep, vedar, s blagim vetrom, koji je stalno tu, na Mišeluku. Jer ovde je ruža vetrova. Milina. Dok ne uđete unutra.

U intenzivnoj je i praznih kreveta. Dosta. Srećom. Ali oni zauzeti su teški za gledanje. Mašine pište, bruje, dišu za njih... Drže ih još u životu, a nekoga tamo, kod kuće, u nadi.

Listom su stariji. Četrdeset i neko i pedeset i neko godište. A ima ih i rođenih pre Drugog svetskog rata. Hipertenzija, srčana slabost, dijabetes, kancer... Na svakoj listi je po više bolesti. I na sve njih kovid i obostrana upala pluća. Mnogi su intubirani... Nažalost, mnogi i nevakcinisani. A ima i onih sa dve doze, čiji je rok već istekao. Nisu, posle šest meseci, primili i onu treću, jako važnu...

I svi su otečeni. Do jednog. Što je i normalno - srce i sve živo popušta...

Mladi kolega s foto-aparatom ko ukopan staje kraj jedne bake.

- Šta joj je s rukom - samo je uspeo da izusti.

A ona ogromna, nabrekla, modra...

Kroz pištanje monitora probija se brujanje ogromnog usisivača. Krstari sobama i hodnicima...

A interesantno, na mnogim od tih listi stoji i osmi mesec. Rođeni su nekog avgusta. Lavovi u horoskopu, pomislih. I zaista se bore ko lavovi. I oni, i ovi u skafanderima oko njih. Trojicu deka pokušavaju da ekstubiraju, probude i prebace na NIV. Da ih vrate u život.

Sedamdeset godina mu je ravno. U 10 ujutro ukinuli su mu sedaciju. Počinje polako da dolazi sebi. Unezveren. Shvata da mu je crevo u ustima.

- Sve je u redu. Sve je u redu... - miluje ga sestra po obrazu.

Pokušava da diže ruku, vuče crevo.

- Morate ostati mirni. Ne smete, ne smete - ona će...

Polako opet klone. Sestra hvata momenat da aspirira crevo, izvlači iz pluća sekret...

DR NATAŠA GOCIĆ PERIĆ

VETAR U LEĐA NAM DAJU KAD ODU KUĆI

Dr Nataša Gocić Perić kaže da ih posebno obraduje kad ovakve starije pacijente premeste sa intenzivne na poluintenzivnu negu (PIN), a potom odu kući:

- Sećam se koliko nas je obradovalo kada je jedan takav pacijent poslao poruku na telefon, na koji je rodbina svakodnevno dobijala informacije, da zahvali i da kaže da je izašao kući. Sjajno. Potom su zvali i da se jave, da su izašli kući. Pa nam i kolege s PIN jave: "Otišao je taj i taj koga ste pre pet dana prebacili kod nas". To nam zaista daje vetar u leđa.

Pored je deka na NIV, s onom ogromnom maskom pripijenom za lice. I ranama i gazama od pritiska iste te maske, da bi održao saturaciju, ostao tu, svestan.... I to je najvažnije i vredi svih tih rana. Samo kad nije intuibiran. Jer put nazad s tog respiratora vrlo je redak.

Tu je i on. Svega su mu 24 godine. Kost i koža. U poodmaklom stadijumu teške bolesti. I s teškim kovidom. I on je bio intubiran. I vratili su ga. Na NIV. Sve vidi. Ćuti i gleda.

U manjoj sobi pored, svi do jednog uspavani, sa crevima u ustima. A momak u skafanderu pere prozor. Staklo blista. Sunce ogrejalo, nebo plavo... Al' nema ko da vidi...

Pomislite na njih kad skinete masku, ismevate vakcine ili ne priznajete kovid...

ANESTEZIOLOG DR ALEKSANDRA PLEĆAŠ

PAMTIM LICA I IMENA PACIJENATA KOJIMA SAM MORALA DA KAŽEM DA IH INTUBIRAMO

- Odluku o intubaciji i postavljanju nekog na mehanički ventilator u ranijem radu najčešće sam donosila brzo, u trenutku, jer je bila vezana ili za spasavanje nečijeg života ili za momenat uvođenja u opštu anesteziju ili neku drugu proceduru, koja to tako podrazumeva. Međutim, s kovid pacijentima mnogo je drugačije. Prvi put smo se susreli s pacijentima koji su potpuno svesni, razgovaraju s nama, posebno mladi ljudi, i kojima treba da predočimo da ćemo u nekom trenutku morati da im pomognemo time što ćemo ih uspavati i staviti na mehaničku ventilaciju. To je jedna od najtežih odluka - priča nam anesteziolog dr Aleksandra Plećaš, koja nastavlja:

- Pamtim lica većine pacijenata za ove dve godine kovida koji su se borili za život i s kojima sam morala da diskutujem o toj teškoj odluci. Mogla bih da nabrojim sva njihova imena. I taj najteži momenat, kada moraš nekom da priđeš i da mu kažeš da dalje ovako ne možemo, da moramo preći na sledeći korak podrške, intubiranje. Njihova svest da to možda neće ići u pravcu u kome želimo dodatno otežava situaciju. A sve što činimo, činimo da kupimo vreme da krene njihov oporavak.

U jednom danu, priča dr Plećaš, pored jedne postelje doživite uspeh, a pored druge neuspeh, a sve ste uradili.

- Kada posle velikog broja dana, nekad i nedelja, mehaničke ventilacije, polako budimo pacijenta i odvajamo ga od aparata, to je trenutak kad sve što radiš dobije smisao. I kada pacijenta vratiš u tačku u kojoj ponovo kontroliše svoje disanje, odvojiš ga od aparata i probudiš, i kad napokon ponovo razgovarate, stvarno je velika profesionalna i ljudska satisfakcija.

VELIKA POMOĆ I VELIKA ŠKOLA

U ovoj teškoj bici na život i smrt veliki doprinos dali su i mladi koji su bez razmišljanja uleteli u vatru.

- Mladi lekari i tehničari zaista se trude, nikada nisu bez nadzora, učimo ih i oni brzo to prihvataju. Čak nekad imam osećaj da sam s njima radila od početka. Sjajno je imati takav tim. Svi mladi lekari ovde mnogo mogu da nauče. I to ne samo o lečenju kovida nego i svih drugih bolesti - kaže dr Gocić Perić i dodaje:

- Međusobno se pomažemo, svako svakoga može da nazove kad god, dostupni smo 24 sata i ja to jako poštujem.

Kurir.rs/Jelena S. Spasić