PRAVE KATASTROFE: NAJVEĆE NESREĆE U SFRJ! Voz iskočio iz šina zbog uspavanog mašinovođe! NIŠ POTONUO U BEOGRADU! Stotine mrtvih

Najveća železnička nesreća u SFRJ dogodila se 30. avgusta 1974, pre 48 godina, kada je ekspresni voz Direkt Orijent na liniji Atina - Beograd - Zagreb - Dortmund u 22 sata i 33 minuta zbog velike brzine iskočio iz šina pri ulasku na zagrebački Glavni kolodvor.

Svih devet vagona se prevrnulo, a u nesreći je poginulo 167 putnika. U to vreme bila je sedma nesreća po broju žrtava u istoriji železnice u Evropi.

Drugi peron

U vozu je ukupno bilo oko 400 putnika, najviše gastarbajtera, koji su se posle letnjeg odmora vraćali na rad u SR Nemačku.

Voz se kroz dve krivine i splet skretnica na ulazu u zagrebačku železničku stanicu kretao brzinom između 97 i 104 kilometara na sat, što je bila gotovo dvostruko veća brzina od dozvoljene. Zbog toga je došlo do oštećenja vagona i pruge, zatim iskliznuća vagona i na kraju do njihovog prevrtanja. Tačno u 22 sata i 33 minuta na drugi peron stanice dizel-lokomotiva, takozvana kenedijevka, ušla je sama! I nepovređeni mašinovođa i njegov pomoćnik u njoj.

Prilikom prevrtanja vagoni su polomili električne stubove, pa je neke putnike usmrtio strujni udar. Mnoga tela bila su smrskana, pa je identifikacija bila otežana. A 41 neidentifikovana žrtva sahranjena je u zajedničku grobnicu na zagrebačkom groblju Mirogoj.

Neposredno posle nesreće pozvani su u bolnice svi lekari s mestom stanovanja na području Zagreba, a u spasavanje su uključene jedinice JNA, Civilna zaštita, vatrogasci, železničari...

Mesto nesreće izgledalo je stravično.

- Sve je bilo puno razbacanih nogu i ruku po celom području. Niko se nije mogao raspoznati. Kaže da su ljudi skupljali ruke i noge te ih bacali u vreće. To je grozna slika i nešto nezamislivo - kazao je jedan očevidac.

Državna komisija utvrdila je da je uzrok nesreće prevelika brzina. Mašinovođa Nikola Knežević i njegov pomoćnik Stjepan Varga uhapšeni su i osuđeni na 15, odnosno na osam godina zatvora. Tokom suđenja ispostavilo se da su njih dvojica u prethodnih 30 dana imali po 300 radnih sati, a do nesreće su radili 51 sat neprekidno!

Uspavali se

Kao otežavajuća okolnost bilo im je uzeto to što je voz u nekoliko navrata i pre Zagreba prekoračivao dozvoljenu brzinu. Njih dvojicu u lokomotivi nekoliko puta uhvatio je san. Tako su jedan deo pruge, gde je brzina bila 80 km na sat, prošli brzinom većom od 100 km na sat. Preživeli putnici svedočili su da se voz opasno naginjao u krivinama... Tumbanje preko skretnica u trenutku nesreće probudilo ih je, pa su povukli kočnicu za slučaj opasnosti. Ali već je bilo kasno: vagoni su ispali, a zaustavila se samo lokomotiva. Kažu da je Knežević, kad je video da nema vagona, rekao Vargi: „Štef, gotovo je!”

Nikola Knežević odslužio je kaznu, ali po izlasku iz zatvora nikada nije hteo da priča o nesreći. Varga je umro u zatvoru.

Slovenački avion je udario u brdo i pao

U nesreći aviona „Ineks Adrije” 1. decembra 1981. stradalo je svih 173 putnika i sedam članova posade

Avion „Ineks Adrije” DC-9 poleteo je 1. decembra 1981. godine s ljubljanskog aerodroma „Brnik”.

Putnici u njemu pošli su na jednodnevni izlet na francusko ostrvo Korziku, gde je rođen i Napoleon.

Organizator je bila turistička agencija „Kompas”, a cena vrlo povoljna. Među izletnicima su bili brojni baš radnici „Adrije” i ljubljanske ekspoziture „Kompasa”. Na izlet su krenuli bračni parovi, ostavivši decu na čuvanje kod baka, pa su ona u nesreći ostala bez oba roditelja. „Kompas” i „Ineks Adrija” ostali su bez dobrog dela zaposlenih.

U vreme kad se dogodila bila je po broju žrtava 36. avionska nesreća na svetu. U padu letelice poginulo je svih 173 putnika i sedam članova posade.

Avion je trebalo je da sleti u glavni grad Korzike Ajačo, ali se srušio na oko dvadeset kilometara od njega. U 7.52 ujutru levim krilom udario je u planinu Sen Pjer na visini od 1.364 metra i tako oštećen prešao još 700 metara, zatim udario u brdo i srušio se, a spasioci su uspeli da se probiju do mesta nesreće tek oko 16 sati.

Aerodrom u Ajaču nije imo radar, a do nesreće je došlo najverovatnije zbog nesporazuma u komunikaciji između posade i kontrole leta. Eksperti su kasnije utvrdili da bi avion planinu „preskočio” da je pilot dodao samo malo gasa...

Više od četvrt veka nakon nesreće, 2008. godine, slovenački mediji otkrili su da na padinama planine u koju je udario avion uoči sletanja na aerodrom u Ajaču, i dalje leže ne samo kosti umrlih nego i stvari putnika i posade, poput ručnih satova, nakita, ličnih karti, pasoša, fotografija, ženskih torbica, ručnog prtljaga, ćebadi... Ispostavilo se da je komunističkom rukovodstvu Slovenije bila poznata ova tragična činjenica, ali da ništa nije preduzimalo.

Zgrožena javnost izvršila je pritisak na vlasti, pa je na planinu Sen Pjer otišla grupa spasilaca, koja je za dve nedelje uz pomoć francuskih vlasti očistila mesto nesreće.

Godinu dana kasnije, 2009. godine, lične stvari nastradalih putnika bile su izložene u nekadašnjoj kasarni u Ljubljani, tako da su potomci i rodbina nastradalih mogli da ih prepoznaju i zadrže.

Zatim je na ljubljanskom groblju Žale održana komemoracija, na kojoj su rođaci i prijatelji sahranili preostale posmrtne ostatke žrtava

---------------------------------------------------------------------------

NIŠ POTONUO U BEOGRADU, POGINULO VIŠE OD 100 LJUDI

Na brodu „Niš”, koji je 9. septembra 1952. godine u 13 sati i 12 minuta potonuo u Dunav ispod Kalemegdana, nastradalo je više od sto ljudi. Tačan broj žrtava nikad nije utvrđen.

Na kraju leta 1952. godine tada jedini most preko Save, onaj kojim sada idu tramvaji, bio je zatvoren zbog popravke, a pored njega su bili položeni pontoni, koji su povremeno razmicani zbog prolaska brodova. Iz Zemuna u Beograd i, obratno, išlo se autobusima do pontonskog mosta, ili malim brodovima „Niš” i „Zagreb”, koji su mogli da prime po 60 putnika. Putnici na ovoj brodskoj liniji uglavnom su bili đaci, studenti i radnici, a zbog ovih radova na mostu stvarane su gužve, pa su brodovi ukrcavali više putnika nego što je formalno bilo dozvoljeno.

Hroničar Zemuna Branko Najhold kaže:

- Videći da se sprema nevreme, Ferdinand Nobilo, kapetan broda, odlučio je da isplovi ranije i za to je dobio odobrenje nadležne službe. Tako je „Niš” već u 13 sati i sedam minuta isplovio, ali ga je kod Velikog ratnog ostrva zahvatila oluja s kišom, gradom i vetrom, koji je duvao brzinom većom od 100 kilometara.

Prema docnijem saopštenju policije, udar vetra prevrnuo je brod u 13 sati i 12 minuta, a pod naletom vode preko palube već za nekoliko narednih minuta je potonuo na dno, koje je tu na dubini od 14 metara. Većina putnika sklonila se od pljuska u utrobu broda i tu našla smrt.

- Padao je grad neverovatne veličine, veći nikad u životu nisam video. Ljudi koji su oko mene plivali samo bi odjednom jauknuli i potonuli. Ja sam u vodi napipao šešir jednog od tih nesrećnika, natukao ga na glavu da se zaštitim od grada i nastavio da plivam do Kule Nebojša - svedočio je docnije student Miša Grkinić.

Novine su sutradan objavile potresne priče: Zemunac Dragoljub Dimitrijević u jutro na dan nesreće saznao je da je postao otac, pa je otišao u Beograd da kupi poklone, koje nije uspeo da uruči, niti da vidi novorođenče - nastradao je u brodolomu.

Dizel-motor

Zabeleženo je da se nekoliko neplivača spaslo, kao i da se više dobrih plivača udavilo, pre svega zbog velike panike koja je zahvatila putnike. Tako se obale dokopala i Ana Bajzert, radnice tekstilne fabrike „Sutjeska”, koja uopšte nije znala da pliva. A druga jedna devojka uspela je da dopliva do obale, ali je tamo, minut kasnije, umrla. Neki major je plivao jednom rukom do obale, spasavajući dete, da bi tek na obali video da je tuđe. A njegovo je, zajedno s majkom, ostalo u vodama Dunava...

Veruje se da je do katastrofe došlo zato što je ne mnogo pre potonuća parna mašina na brodu „Niš” zamenjena znatno lakšim dizel-motorom. To je znatno smanjilo teret na dnu broda, na kome je bilo više putnika nego što je predviđeno, pa je vetar mogao lakše da ga obori na stranu.

Sudar dva aviona u letu iznad Vrbovca

Dva vazduhoplova zakucala su se jedan u drugi na 10.000 metara i pri brzini od oko 900 kilometara na sat

Direktni sudari dva aviona u letu retki su, a upravo to se dogodilo 10. oktobra 1976. godine iznad Vrbovca kod Zagreba.

Avion „Britiš ervejza” na letu iz Londona za Istanbul sudario se u vazduhu sa avionom „Ineks Adrije” koji je iz Splita leteo za Keln u Nemačkoj.

Do sudara je došlo u 11 sati i 15 minuta na visini od 10.000 metara pri brzini od oko 900 km na sat. Niko od 176 putnika i članova posade u oba aviona nije preživeo. Tela su bila razbacana na prostoru u širini od desetak kilometara. Prema izjavama očevidaca na zemlji, delovi ljudskih tela i ostaci aviona padali su s neba kao kiša.

Novine su objavljivale potresna svedočanstva meštana Vrbovca: „Trudna žena prala je rublje na dvorištu, u jednom trenu se pomakla metar-dva i na mesto gde je dotad stajala pala je avionska stolica s mrtvom ženom u njoj”.

- Odmah sam pala u nesvest kada sam je ugledala. Ali brzo sam došla k sebi i odmah joj prišla. Bila je mlada, fino obučena i vrlo lepa žena. Nikada neću zaboraviti njezino lice... kao da me još uvek gleda.

U avionu iz Splita bilo je pet članova posade i 108 putnika (107 zapadnonemačkih turista na povratku s letovanja i jedan Splićanin), a u britanskom devet članova posade i 54 putnika, mahom turskih švercera koji su zarađivali preprodajući raznu robu.

Seljaci su posle pričali da nije bilo tela koje su našli, a da u čarapama ili postavi odela nije imalo gomile zlata i novca. U lokalni vatrogasni dom tada su donete vreće novca. Milicija je deo pronađenih dragocenosti zaplenila, ali je dosta novca i zlata svakako ostalo kod ljudi kojima je „palo s neba”.

Do nesreće je došlo zbog greške kontrole leta - da bi ga pomerio s visine koja je već bila zauzeta, kontrolor je avion iz Splita spustio tačno na visinu britanskog aviona!

Stručnjaci su naknadno utvrdili da je tragedija mogla da bude izbegnuta da su se drugačije odigrale samo tri stotinke sekunde.

Kontrolor letenja Živorad Tasić, tada 28-godišnjak, proglašen je za jedinog krivca i osuđen na sedam godina zatvora. Kaznu nije izdržao do kraja, već je ranije pušten na slobodu zbog masovne peticije njegovih kolega iz kontrole leta u Zagrebu koji su ukazivali na teške uslove rada u vreme nesreće. Tasiću je taj dan kad se dogodila nesreća, naime, bio treći dan zaredom u kom je radio smenu od 12 sati. Prema nekim informacijama, Tasić se nakon puštanja iz zatvora zaposlio u beogradskom vodovodu, a krajem devedesetih godina je umro.

Nikad nisu ni potvrđene ni opovrgnute glasine da je za ovu nesreću posredni krivac bio Tito, koji je pre nesreće, navodno, avionom leteo na Brione. Jer na snazi je bila zabrana letenja za sve uvek kada je on negde putovao avionom, pa bi se, kad zabrana prestane, na nebu stvorila gužva. Odjednom bi se pojavilo više aviona nego što je kontrola letenja mogla da prihvati.

Kurir.rs/Momčilo Petrović