Svet u kojem živimo je znatno promenjen u odnosu na višemilenijumsko iskustvo života ljudi u čvrsto povezanim zajednicama. Gotovo da su iščezle nekadašnje velike strukture kao što su brojna porodica, šira familija, klan, parohija itd. Državne institucije, vladina i nevladina udruženja u svetu i kod nas nastoje, s većim ili manjim uspehom, da nadomeste nedostatak tradicionalnih mreža međugeneracijske solidarnosti - kaže za Kurir prof. dr Tatjana Milivojević sa Visoke škole socijalnog rada.
Kolika je uloga porodice i okruženja u podršci starijim osobama da se ne bi osećali usamljeno?
- Iako smanjena po obimu ili raštrkana po zemlji ili svetu, porodica ostaje najveća emotivna i socijalna potpora, sigurna zona, gde stariji osećaju pripadnost i povezanost. Izuzetno su važni bračni drug, prijatelji i dobri susedi, a gubitak nekog ili više njih predstavlja težak udarac. Socijalna podrška je najvažniji faktor za ublažavanje negativnih efekata životnih stresora, posebno u poznoj dobi, i prediktor je dugovečnosti. Zato je zadatak zajednice osnaživanje socijalnih resursa, mreža i kontakata starijih osoba.
Porodice se često suočavaju sa izazovom pružanja odgovarajuće nege i brige za starije članove porodice, posebno ako rade i imaju druge obaveze. Šta je rešenje?
- Savremeni način i tempo života predstavljaju veliki izazov za sve uzrasne grupe. Pojedinci su rastrzani, razapeti između sve zahtevnijih i stresnijih poslova, odgajanja dece i staranja o ostarelim roditeljima. Često odlažu do poslednjeg trenutka, kad već izgaraju, da eventualno smeste roditelje u neki dom za stare. To ume da se pretvori u pravu dramu za sve učesnike, sa razarajućim i trajnim osećanjem krivice za odraslu decu koja su donela tu odluku. Domovi za stare se neretko doživljavaju samo kao predvorja smrti i kao činioci ubrzanja kraja života. Međutim, kvalitetni domovi, sa stručnim, ljubaznim i empatičnim osobljem, pružaju raznovrsne usluge koje ispunjavaju suštinske ljudske potrebe - društvene potrebe, fizičku i mentalnu stimulaciju u okviru prilagođenih vežbi, radionice, kulturne događaje, priredbe koje ispunjavaju potrebe za kreativnim izražavanjem, ostvarenjem potencijala i razvojem kompetencija, što su potrebe i razvojni procesi koji traju do kraja života.
Nažalost, postoje i slučajevi zloupotrebe starijih osoba - fizičke, emocionalne ili finansijske prirode, kao i slučajevi zanemarivanja.
- Starost ne podrazumeva uvek ranjivost, bespomoćnost, gubitak autonomije i kontrole nad vlastitim životom. Slučajevi zloupotrebe ili fizičkog, emocionalnog, finansijskog zlostavljanja, kao i zanemarivanja češći su u odnosu na veoma oslabljene stare osobe, koje ne mogu da se zauzmu za sebe i da se brane. Takav odnos prema starijima nema samo jedan uzrok, već je posledica spleta različitih individualnih, porodičnih i društvenih faktora, što je tema koja prevazilazi okvire ovog teksta. S jedne strane, razni oblici zloupotrebe i zlostavljanja starijih osoba spadaju u širi spektar nasilja prema slabijima i ranjivima. S druge strane, specifičnost kad su u pitanju stariji nalazi se u prethodno pomenutim predrasudama i stigmatizaciji starenja i starosti. Predrasude su mnogo opasnije od stereotipa. Dok stereotipi mogu biti neutralni, pa i pozitivni, i nisu obojeni žestokim emocijama i strastima, predrasude su ostrašćene, nabijene negativnom i destruktivnom energijom. Predrasude dehumanizuju svoje „mete“, a to je najefikasniji način da se isključi empatija prema njima.
Kurir.rs/ Jelena Vukić
