Troje osnovaca videlo je šta se desilo tog 4. maja ispred škole u Duboni. Taj gubitak prijatelja, taj strašni prizor trauma je za koju treba vreme da se prevaziđe. Sve ih, pa i mural na zidu škole, na neki način podseti, i te slike im se neminovno javljaju. Ipak, kako vreme prolazi, pokušavaju da se otrgnu od tih misli i preusmere na nešto drugo. Na svu sreću, na zdrav način su se okrenuli svakodnevnim aktivnostima - sportu, poljoprivrednim radovima s porodicom i uspeli da prevaziđu neke strahove, kaže za Kurir Snežana Đurić, psiholog iz Opšte bolnice "Sveti Luka" u Smederevu, koja radi sa učenicima u školama u Malom Orašju i Duboni, selima u kojima je masovni ubica ubio devetoro dece i mladih.
Pitomi predeli na sat od Beograda. Prelepo. Sve do te leve strane puta gde visoki borovi seku nebo. A pod njima tuga - šest slika na spomenu, šest buketa cveća - za Nikolu Milića, Aleksandra i Lazara Milovanovića, Marka i Petra Mitrovića i Nemanju Stevanovića. I badnjak.
Prvi Božić bez ove dece. I sveće. Mnogo njih, za svakoga ko zastane, da ima za svaku nevinu dušu. Pored fudbalski teren. Renoviran, tribine nove, majstori vrve oko kućice uz teren. Život ide dalje.
A malo dalje je i Dubona. Još jedno pitomo selo. I još jedne tuge. Na omanjoj školi, kraj crkve, ogroman mural - nasmejani sestra i brat Kristina i Milan Panić i drug im Dalibor Todorović. Tu, pod lipom, sedeli su sa društvom kad je monstrum otpočeo drugi čin horora. Spomen na ulazu u školu, stihovi, sveće u čašama sa tek poraslom zelenom pšenicom - Božić nije bio tako davno. Sokići i čokoladne bananice, voleli su ih. A u stranu, preko ograde, stari drveni sto i klupe prevrnute na njemu. One na kojima ubi njih troje, a rani četvoro.
Otvoreni za pomoć
Ispred, na putu, patrolira policajac. Smenjuju se svaki dan. Neki od njih su ih znali, delili su detinjstvo, ove sokake i polja. Sad čuva uspomenu na njih. I čuva pedesetak dece u osmoletki koji treba da žive, kao, normalno. A normalno nikad biti ne može...
U holu ove minijaturne škole isto takvo malecka jelka. Na početku hodnika, odakle kreću učionice, veća. Čovek bi rekao sreća. Idemo do skučenog kabineta za informatiku. Kraj radijatora je toplo. Ovde Snežana Đurić nalazi mir sa učenicima koji žele i traže psihologa. Uz, naravno, potpisan pristanak roditelja.
Od novembra je u Duboni, smenila kolege, a još od maja u Malom Orašju, gde su samo niži razredi. Kako je sredina mala, još je i zadovoljna što su deca otvorena za pomoć, iako to nije neki ogroman broj. Ali važno je da dolaze i da su tu bili i đaci najviše pogođeni - očevici tragedije.
ŽRTVE
Mnogo im je teško, treba mnogo rada
Iako je prevashodno tu zbog đaka, Snežana Đurić i kolege držali su i savetovališta za odrasle.
- Iz porodica žrtava, pa i među preživelima bilo je osoba koje su tražile pomoć. Mnogo im je teško i tu treba mnogo vremena i rada - kaže.
- Jedna osoba se spremala da ode u školsko dvorište kad je čula pucnje, dotrčala i sve videla. Druga je upravo otišla iz te grupe pred školom, pa se vratila kad je čula pucnje, dok je treća iz dvorišta kuće sve videla. Poznavali su ubicu, kako su sami pričali, mada ih to ne pitamo. Znali su za njegovo bahato ponašanje, ali rekli i da je dolazio u ovo školsko dvorište, igrao fudbal s njima - objašnjava Đurićeva i naglašava:
- Deca su se u potpunosti vratila nastavi, učenju, imaju koncentraciju, druže se. I to je dobro i ono na čemu i insistiramo - da se što pre vrate rutini da bi što manje bila okupirana tragedijom. Čak su po povratku s raspusta pričali o Božiću, Badnjoj večeri. Zaista je malo dece koja nisu mogla da uče i koja imaju teškoće u komunikaciji sa vršnjacima. Ona su išla na timsko sagledavanje u Institut za mentalno zdravlje u Beogradu, po ubrzanoj proceduri. Stalno imamo i supervizije, pa psiholozima supervizorima iznosimo dileme i daju nam savete ili predloge kako deci najbolje da pomognemo.
Svako dete u ovom kabinetu može da priča koliko želi. Sve ih sasluša, "otvori"... Kao i u Malom Orašju, gde je, takođe, jednom nedeljno.
Prevazići strah
- Ljudi su ovde dosta zatvoreni. Moguće da imaju osećaj da su već obeleženi tragedijom, pa bi im dodatno izlaganje i odlazak kod psihologa bilo neprijatno. Na svu sreću, odziv dece, koja su najranjivija kategorija, jeste veliki. Otvoreno su pričala o tragediji - navodi Đurićeva i dodaje da u Malom Orašju nema mališana očevidaca tragedije, ali su svi u srodničkim ili prijateljskim odnosima sa žrtvama:
- Pomogli smo im da prevaziđu strah, mada još ima dece koja se plaše da budu sama kod kuće. Mlađa se plaše i da sama spavaju u sobi, da ostaju, a da vrata nisu zaključana, a u selu niko preko dana i ne zaključava. I ne umeju da objasne čega se plaše, ko će da dođe.
SVE KAO I U BEOGRADU
Meštani više upućeni na zajednicu
Psihološko savetovalište je preko oba raspusta bilo i za roditelje, ali odziv je znatno manji.
- Meštani su više upućeni na zajednicu, jedni na druge, crkvu i veru, imaju dobar odnos sa sveštenikom. Ali na tribinama "Povratak u školu, izazovi i dileme" u Smederevu, Mladenovcu i Duboni bio je veliki odziv i roditelja i nastavnika i kvalitetna debata - navodi Đurićeva, a na našu konstataciju da se i sami meštani žale da su zaboravljeni, kaže: - Sva ova deca su uključena u projekat savetovališta Vlade Srbije, Instituta za mentalno zdravlje i Društvo psihologa na isti način kao i deca u Beogradu. Ali nemamo ingerencije da ulazimo u porodice.
Nekom treba više, nekom manje vremena da prevaziđe traumu.
- Osetljiviju dece ovo je više pogodilo, ona su u svojim porodicama već imala neprijatna iskustva - smrt bližnjih, bolest, neslaganje. I ako to nije dovoljno prerađeno ili osvetljeno, nadovezala se i tragedija, te je kod njih moralo malo više da se radi - priča.
U drugom polugodištu ima i dece koja su prvi put došla kod psihologa.
- To je pokazatelj da trauma kod svih ne kreće u isto vreme i ne odražava se isto. Više je i dalje dece sa kojima smo radili i koja sad žele da nam ispričaju šta je novo, dobro - zaključuje Đurićeva i dodaje:
- Cela ova sela su žrtve tog masakra. Svaka pomoć im je dobrodošla i, kad svako od nas uradi što je do njega - psiholog, sveštenik, društvo... - život će biti podnošljiviji.
Veliki odmor je. Zbornica puna, kafa, doručak... Hodnici veseli. I sunce ogreja. Pod košem u dvorištu izlete nekoliko mališana. Ubacuju lopte...
NE PROPUSTITE
Bonus video:
