Nagrada za dramsko stvaralaštvo "Borislav Mihajlović Mihiz" za 2012. godinu dodeljena je Oliveru Frljiću, reditelju i autoru iz Zagreba, za dramatičarska i dramaturška dostignuća u projektima predstava „Proklet bio izdajica svoje domovine“, „Kukavičluk“, „Zoran Đinđić“ i „Mrzim istinu“. Nagradu od 2005. godine, dodeljuju Fond "Borislav Mihajlović Mihiz" i Srpska čitaonica Irig , a pod pokroviteljstvom Vlade AP Vojvodine i Ministarstva kulture Srbije. Odluku je jednoglasno doneo žiri u sastavu Darinka Nikolić, pozorišna kritičarka, Kokan Mladenović, reditelj i Svetislav Jovanov, teatrolog (predsednik žirija), koji je razmatrao na svojoj završnoj sednici dramsku produkciju u 2012. godini.U užem izboru našla su se prva, ali obećavajuća dela nekolicine dramatičara – Danice Nikolić Nikolić, Gorana Milenkovića i Dragana Nikolića – među kojima, kako ukazuju članovi žirija valja najpre tražiti nekog od sledećih dobitnika Mihizove nagrade.
Kako je navedeno u obrazloženju žirija, Oliver Frljić je u proteklih nekoliko sezona izrastao u najprovokativnijeg pozorišnog stvaraoca na eks ju prostorima prvenstveno zato, što u nizu svojih projekata, čiji je vrhunac predstava „Mrzim istinu“, na samosvojan dramaturški način uspostavlja višeznačne i eksplozivne relacije između paradoksalnog bića pozorišne iluzije i još paradoksalnije prirode aktuelne (ili tek minule) stvarnosti.
Premda pri uobličavanju tih relacija nisu uvek u prvom planu, tekstualni slojevi i dimenzije Frljićevih predstava predstavljaju suštinski elemenat pomenute višeznačnosti i eksplozivnosti. Otuda se ukazuje i ubedljiva razvojna linija: od crno-humornog metateksta političkog kabarea zvanog „Proklet bio izdajica svoje domovine“ („pisac“ kao montažer pseudo-intimnih ispovesti ), preko esejističke drskosti parateksta u „Kukavičluku“ („isterivač“ kolektivne paranoje i demona nadstvarnog), ili pamfletskog polja pseudotekstova u „Zoranu Đinđiću“ (provokator koji čini da nam sam ubijeni ideal krikom baca u lice (samo)optužbu) – sve do sudara scenske iluzije i stvarnog života u „Mrzim istinu“, predstavi čiji je tekst/partitura i nova vrsta porodične drame, i scenski apokrif – ali, konačno, i samoupitna kritika tog apokrifa, piše Dinkić.
Suočavajući unutar promenljivog i samodestruktivnog scensko-životnog tekstualnog prostora Junaka, Pisca i Glumca, spajajući borhesovsku i brehtovsku tendenciju, Oliver Frljić uspeva da u „Mrzim istinu“ postavi neotklonjivi etički imperativ kao temeljno estetičko pitanje i tako na nov način obnovi drski, nepotkupljivi žar mihizovskog proto-teksta- navodi žiri.
