BEOGRAD - Bilo, prošlo i ne ponovilo se.- Bilo je teško u prva tri meseca jer su još trajale borbe. Kako je vreme prolazilo, uslovi u zatvoru su bili sve bolji. To su privremeni zatvori. Mi smo, u stvari, bili smešteni u nekom okruglom tržnom centru. Ćelije su nam bile butici bez prozora, ili su bili zazidani. Na ćelijama, u kojima je bilo između 15 i 30 ljudi, bila su metalna vrata koja su u 10 uveče zaključavali, a ujutru otvarali i puštali nas napolje u dvorište okruženo velikim zidom - priča za Kurir Zoran Nikolić iz Lazarevca, jedan od petorice srpskih radnika koji su godinu i devet meseci proveli u libijskom zatvoru u Zintanu.Strano u rođenoj kućiNikolić kaže da mu je stran osećaj da se probudi u krevetu u svojoj kući, ali se polako navikava. - Nismo bili gladni, osim u prva tri meseca, kad smo bili smešteni u jednom podrumu u kome je bilo 170 ljudi. Kad smo prešli u zatvor u tržnom centru, dobijali smo tri obroka dnevno. Za doručak smo dobijali hleb, topljeni sir i mleko. Za ručak su nam stalno donosili kuskus, makarone ili pirinač i parče mesa, a za večeru čorbu, pasulj... Sve je bilo preljuto, a i nije nam bilo do jela - kaže Nikolić.On posebno hvali nesebičnost Libijaca.- Ukazivali su nam neverovatnu pažnju. Kad bi im došla poseta, svu hranu, sokove i voće koje su dobijali delili su s nama, sve do zadnje mrvice. Neizmerno smo im zahvalni. I kad smo išli u bolnicu, izlazili su nam u susret. Toliko smo se sprijateljili s nekima da su i nama dolazili u posetu. Ali sve to nije moglo da odagna brigu i strah - ističe Nikolić.On priča da je najopasnije bilo kad u zatvor upadnu naoružane grupe ljudi sa strane.- Nas nisu dirali, ali jesu Libijce. Ne bih o tome - ne želi da se priseća Nikolić.Električar u zatvoruMilić Martinović iz Aranđelovca kaže za Kurir da od uzbuđenja nije mogao da spava noć po povratku, a neizvesnost ističe kao najveću muku u zatvoru.- Prelepo se osećam jer sam ponovo s porodicom i decom. U prva tri meseca u zatvoru bilo je najteže jer je bio vakuum, nije bilo vlasti, pa ni hrana nije uvek stizala. Niko nas nije maltretirao, čak su nas pitali da li smo vernici i nudili nam da se slobodno molimo kao hrišćani. Poštovali smo pravila i oni su nas poštovali. Pošto je često nestajalo struje, ja sam to stalno popravljao i održavao rasvetu, a oni su bili zahvalni. Ostali su mi kao narod u divnom sećanju, stekli smo mnogo prijatelja među policajcima i zarobljenicima. Na kraju smo se sa suzama rastali - priča Martinović.
Sanjao sam svoj krevetMilan Đunić, otac Milorada Đunića iz Loznice, rekao nam je da njegov sin spava i da on hoda na prstima po kući da ga ne probudi.- Sanjao je svoj krevet. Sad spava, milina ga je gledati. Sinoć su do kasno ljudi dolazili da se pozdrave s njim. Ne možemo da verujemo da je tu, pa nosim telefon svuda sa sobom, mislim - može da me pozove - kaže Đunić.
