BEOGRAD - Period pre 1966. bio je period u kom smo živeli normalan život, išli smo u obične škole sa drugom decom, ne samo sa decom rukovodećih struktura, družili se s ljudima koji su i posle 1966. ostali korektni, kaže Slobodan Ranković, jedan od sinova Aleksandra Leke Rankovića.
S druge strane, Milivoje Ranković, koji je u vreme Brionskog plenuma bio u vojsci, kaže da su mu "dan pre javili da se nešto sprema", ali niko nije pretpostavljao šta. Period posle smene proveo je s ocem, koji se, kaže, nervirao zbog napisa u novinama u kojima se navodilo i ono što nije rekao.
Posle 1966. promenilo se mnogo toga. Dobili su policijsku pratnju, oduzeti su pasoši, ali bilo je i teško naći posao. U okolnostima u kojima ih je KP potpuno isključila iz javnog života, bilo je teško orgaizovati i sahranu 1983.
"Poverenje u državu nismo imali, nismo dozvolili počasni stražu, tražili smo da se Tito ne pominje, ali to nije moglo, tražili smo da neko u ime porodice govori, ali ni to nije moglo jer bi izgubili kontrolu", priseća se Slobodan Ranković.
Kaže da su čak imali i rezervnu varijantu da oca sahrane u Draževcu. Ipak, veliki broj ljudi, skandiranje, aplauzi obeležili su sahranu u Aleji velikana. I Milivoje i Slobodan tvrde da otac, u političkom smislu, nikad nije uticao na njih. Politikom se ne bave, kažu i da su subjektivni, ali su uvereni da je njihov otac bio "pošten političar i čovek", posvećen ideji jugoslovenstva i jačanju Jugoslavije.
"Iz ove perspektive gledano, mislim da je bilo neophodno njega skloniti da bi došlo do raspada Jugoslavije", kaže Slobodan Ranković.
