Da li me voliš, zemljo moja, ili me se sećaš samo za mobilizaciju?: Spomenik Gvozdenom puku nije podigla država, već seljani! Života: To su poslednji samuraji

Gvozdeni puk proneo je slavu srpske vojske u tri rata. I to kakva! A prvi spomenik podiže narod iz nevelikog udruženja Gvozdeni puk Igrište! Nijedna država kroz koju bitisasmo poslednjih 100 godina.

A mi ćemo glavnom džadom ka Lukovskoj Banji. Toplička ulica. Pred garažom koja čuva i istoriju Beograda, jer u njoj je "pežo 404" koji gazi šestu deceniju, čekaju nas Života i Nada Jevremović. Bezmalo 40 godina krstario je Života prestonicom kao taksista, svi ga znali, sve medije okadio. S penzionerskim danima vratio se u prvu prestonicu Nemanjića - njegovu Kuršumliju.

- Još je dobar - veli nam Života dok naš malac seda za volan "taksija za zaljubljene".

- Koristim ga za vuču prikolice. Htedoh te 2022. da pravim slavlje za njegov 50 rođendan, al' bi korona, ne dade mi se - smeje se.

Krećemo dalje. Pretičemo vojni kamion. Gore je, u brdima, i vojna baza - Kopnena zona bezbednosti. Tik smo do administrativne linije s Kosmetom. Na desetom kilometru skrećemo na zemljani put. Pa uz obronke Kopaonika. Dobar put za ove uslove.

- Valja ga vojska - veli.

Sitan sneg poprskapo šumu. Mladi hrastovi još poneki list imaju. Levo niz padinu padaju zasadi kupina i malina.

- To je sve što može kod nas u planini. Grožđa nema, al' vina volimo. Ko junaci. U junačkim pesmama nema rakije ni piva, sve samo vino. Te tako i ja po čašu svaki dan, za zdravlje junačko - eto ga Života.

Prođosmo svega dve kuće. Izbijamo u Igrište, 1.064 metra nad morem. Magla već pritisla. Al' spomenik ponosito stoji. Prvi legendarnom Drugom pešadijskom puku "Knjaz Mihailo" Moravske divizije prvog poziva, koji se proslavio kroz dva balkanska i Prvi svetski rat. A neprijatelj mu dade slavno ime Gvozdeni puk.

- U Srbiji je podignut spomenik Rokiju Balboi, na otvaranju bilo 20.000 ljudi, kamere, čuda! A Gvozdeni puk nemade spomenika dok ga ne podigosmo mi ovde, u mom Igrištu. Kažu: "Što u Igrištu?" A što da ne?! Što se drugi ne setiše, nego mi i te 2016. od proleća do 3. oktobra, kad ga otkrismo, završismo. Selo je te 1914, kad izbi Veliki rat, imalo 12 kuća, a u rat poslalo 17 momaka. Samo su se trojica vratila - veli Života.

Ovo je bila privatna poseta. Al' mi greota da ne pišem. Da se zna da negde tamo, u nedođiji, kako bi mnogi rekli, još ima ljudi koji mare. Kojima je stalo. I koji su očitali lekciju svima.

Tek poneka kuća po brdima pomalja se iz magle. Nekoliko duša u selu, u koje se Srbi doseliše 1875, tri godine pre oslobođenja od Turaka.

- Leti je živo, dolaze ljudi, obrađuju zemlju - veli.

Kad je došlo vreme dalje oslobađati od Turaka 1912, pa i da se ide u sve ratove, tu su i Topličani. Tri petine Gvozdenog puka su, veli Života, Topličani, a po jednu čine Jablaničani i Zaplanjci:

- To su poslednji samuraji koji su izginuli za svog suverena. Sve bitke puk je dobio na juriš i na nož, kad municije nije bilo. Preko Albanije su nosili arhivu, blagajnu i kralja Petra. Kad je trebalo da forsiraju blato, nisu mogli. Znate kako su prešli?! Mrtve drugove su položili i preko njih prešli. Oslobodili su deo Makedonije, ali i Zrenjanin i Kikindu. I ne samo to - sakrili su da su oslobodili i Temišvar. Ej! Čak trećina Karađorđevih zvezda pripada Gvozdenom puku.

Po završetku rata čuvaju dvor, skupštinu i kralja.

- Tek 1920, dve godine pošto se rat završio, naši ljudi su pušteni kući - podvikuje Života pred spomenikom:

- Rođen sam 1946. tamo, preko potoka. Odmalena vas treniralo. Sa četiri godine morao sam da zarađujem hleb kod oca. Izvadi me iz kreveta, donese pored njive gde je ovas: "Da ne daš da jaganjci uđu u ovas!" U našem selu škola, iz okolnih su dolazili po kijametu. Gledao sam kako plaču, promrzle im ruke, plavi prsti. U današnje vreme, dok ih ne dovezu kolima pred vrata škole - ništa. Kad porastoh, do livade gde kosismo dva sata peške. Kosiš ceo dan, uveče se vratiš da konačiš i jedeš hleb, i da ga poneseš za sutra.

Završio je sve škole što imahu u Igrištu - cela četiri razreda.

- Poslaše me u Beograd na doškolovavanje, kod strica. Vratiše me nazad: "Aj ti, Života, u Igrište i nisi za Beograd." Otac mi plati stančić u Kuršumliji, lepa pekarica imala, ali ne da pare. Nego majka umesi raženi hleb, da traje četiri-pet dana. Pa subotom peške iz Kuršumlije kući, da uzmeš hleb, sir i što ti spreme, pa na ramena i nazad u Kuršumliju. A sad deca dišu na škrge, spavaju pored radijatora, jedu kečap, majonez!

- Pusti, bre, Života bar decu. Ajte, dečice, ovamo, smrznućete se - pokupi gospođa Nada mališane u čajnu kuhinjicu pored spomen-sobe.

Nastavlja Života čas.

- Kada ljudi odrastu u takvom ambijentu, mogu sve! Za naše ljude akademija Sen-Sir i Vest point su limunada. Naši su u Velikom ratu bili brži za korak i zamah noža. To je donosilo pobedu. A cena koju smo platili i danas se oseća. Kažu da tada nije bilo crnog platna za sestre, majke i žene pokojnika za marame.

Pred spomenikom pada blaga kosina i na njoj omorike - 17 posadiše za 17 junaka koje selo isprati te '14. Samo trojicu dočeka.

- To su živi spomenici za ljude koji su dali živote za našu slobodu - Života će.

A onaj sa dvoglavim orlom i grbom Srbije, Karađorđevom zvezdom i pod njom natpisom "Gvozdeni puk 1912-1918" čuva imena stradalih Igrištana. Podignut je prilozima, njima se i održava. Kad ga otkriše, pustiše i 17 golubova!

- Sve imam crno na belo. Građevinski dnevnik vodim od prvog dana i prvog dinara i svaki prilog je ovde, pa i onaj od 50 dinara - pokazuje Života spisak.

"Da li me voliš, zemljo moja, ili me se sećaš samo za mobilizaciju?", čeka nas pano iza, gde je prikazana i "prestonica kompira", baš tako piše "kompira" - Igršte - spram onih evropskih. A i onaj kojim Života živopisno poručuje Evropi - evro okačen o mačkov rep.

Kod Živote je sve na svoj način, pa i ocilo sa 4S kontra okrenuta.

- Nama Srbima da bude bolje kad se okrenemo jedan drugom licem u lice, a ne leđa o leđa.

Ali, šalu na stranu, borba ovog čoveka i ove žene, koji su sami i plato popločavali, zadivljujuća je. Vrata nevelike spomen-sobe govore o tome. Zapucao je Života i u Lazarevac, dva džaka doneo.

- Uglavnom su ostaci oružja i municije iz borbe s Mačkovog kamena. Nađem ljude koji ih vade iz zemlje, donesem, sve očistim - pokazuje Života eksponate, dok gospođa Nada unosi topao čaj.

Oružje iz tog doba, knjiga Darka Nikolića o Gvozdenom puku nad kojom je plakao... a gro su novinski natpisi i fotografije - junaci i heroine simbol rata, komandanti Gvozdenog puka, ali i njegovi Topličani i svega dvojica-trojica Igrištana. Toliko slika je uspeo da nađe.

- Nema fotografija. Rodbina otišla, to ih uopšte ne interesuje. Kad dođu ovde iz Beograda, prvo svrate u katastar da vide šta im ostaviše deda i otac, šumu prodaju. Jedino ih to interesuje - veli Života dok nas ispraća.

S rumenim jabukama i flašom rakije. I priznanicom za prilog. Crno na belo - svaki dinar ulazi u građevinski dnevnik...