"Rođena braća su se ubijala zbog ideja četnika i partizana" Gosti emisije "Puls Srbije" o Jugonostalgiji: Naš narod konstantno ponavlja isti obrazac!
Josif Broz Tito i dalje izaziva podeljena mišljenja – dok ga jedni vide kao državnika koji je obezbedio decenije mira i stabilnosti, drugi ga pamte kao autoritarnog vladara. Ipak, bez obzira na istorijske ocene, osećaj poznat kao jugonostalgija i dalje je prisutan kod mnogih širom bivše Jugoslavije.
Jugonostalgija nije samo žal za nekadašnjim sistemom, već i za načinom života, zajedništvom, sigurnošću i međusobnim poštovanjem koje su mnogi povezivali sa tim vremenom. Gosti emisije Puls Srbije su govorili upravo o tom fenomenu – kako se on razvijao, kako se prenosi na generacije koje nisu ni živele u toj državi, i šta nam sve to govori o prošlosti koju nismo u potpunosti zatvorili.
Gosti emisije "Puls Srbije" Kurir televizije bili su Nađa Tulić, psiholog, prof.dr. Rakita Katarina anesteziolog i porodični konstelator, Milorad Ristić Rikson, diplomirani ekonomista i ponosni otac jedne influenserke i Prof.dr. Veselin Drašković, profesor fizičke kulture.
Ristić objašnjava da je Jugoslavija prvenstveno značila osećanje pripadnosti, drugarstva, samopoštovanja ali i poštovanja drugih.
- Rođen sam u to vreme, ja sam 1956. godište. Nosio sam štafetu ispred kulturno-umetničkog društva Branko Cvetković. Nosila se po pet metara pa se predavala drugima, kako bi svi osetili tu štafetu i tu čar. Rođen sam u naselju Ljutice Bogdana gde je bilo šest solitera, u svim soliterima bili su ljudi iz svih republika, znači Jugoslavija u malom. To drugarstvo, taj osećaj da pripadaš nekoj zajednici, komšije su dolazile jedni kod drugih na kafu, skupljali smo se, igrali smo šah i domine - kaže Ristić i dodaje:
- Kao deca smo mogli da uđemo u bilo koji stan i prenoćimo gde god želimo. Svi smo bili isto obučeni, nosili smo crne kecelje, ako uđeš u školu s frizurom, direktor te izbaci i plati ti šišanje. Ja sam 27 godina imao kad je umro Tito i sve mi je ostalo u sećanju. Prijatelji i rodbina su mi ostali u Crnoj Gori, imam rodbinu i prijatelje u Makedoniji, u Sloveniji i Hrvatskoj imam drugare i žao mi je što je došlo do ovoga da više ne možemo svi biti jedna sigurna država. Pazili smo o starijima, sada niko više nikog ne obilazi, ova generacija je otišla.
Drašković, sa druge strane, objašnjava ličnu i porodičnu tragediju usled političkih i ideoloških sukoba u Jugoslaviji, posebno tokom i posle Drugog svetskog rata
- Deda mi je stradao na Zidanom Mostu, mi smo bili četnici, a drugi je otišao put Golog otoka, samo zato što smo bili ljudi i Srbi. Što reče jedan, da nije bilo Golog otoka, sve bi četnike pobili. Iz tog vremena ja nosim gorku sudbinu, što sam doživeo komunizam kao zlo. Ja sam došao u Beograd sa tim, radio sam 14 puta, nisam mogao biti zaposlen. Status izopštenog građanina sam imao. Moja sestra je bila odličan đak i trebala je Titu da preda cveće, ali je to umesto nje uradila drugarica. Mi smo ipak živeli u jednoj zajednici punoj ljubavi, ali bih današnji dan proglasio da bude dan žalosti, za one ljude koji su stradali od komunista i Tita - kaže Drašković.
Tulićeva ističe da pojam "Jugonostalgije" nije objektivan, već subjektivan, te da ljudi koji su zadovoljniji trenutnim uslovima, to jest trenutnim svojim životom, manje osećaju Jugoslaviju od onih koji su nezadovoljni.
- Kad sam bila na master studijama, bavila sam se jednom temom "Jugonostalgija" i pitala sam profesorku kako mi možemo da merimo Jugonostalgiju kod dece koja nisu živela u tom periodu. Ona mi je odgovorila da "Jugonostalgija" nije objektivna već subjektivna. Naišla sam tada na istraživanje koje kaže da ljudi koji su zadovoljniji trenutnim uslovima, to jest trenutnim svojim životom, manje osećaju Jugoslaviju od onih koji su nezadovoljni, tako da je subjektivna. Lično sam odgajana u komunističkoj kući, ali imala sam i drugu stranu priče u sebi. Ranije su se braća iz iste kuće ubijali zarad neke ideje i iluzije – jedan partizan, drugi četnik. Naš narod konstantno ponavlja isti obrazac, samo se tada zvalo partizani i četnici, a danas drugačije - kaže Tulićeva.
Rakita ističe važnost različitosti i tuđeg uverenja i mišljenja i naglašava da joj je Jugoslavija ostala u lepom sećanju.
- Pojam Jugoslovenstva ne mora nužno da bude vezan za komunizam jer i nije Jugoslavija nastala u komunizmu. Višegodišnji moj pristup je apolitičan i za mene su ljudi ljudi, koje god boje kože bili i vere. Duboko se klanjam i tuđem uverenju. Pitanje je samo vremenskog okvira iz kog neko posmatra. Kad bismo pomirili istoriju, ko zna gde su se granali svi naši preci u nama. Jugoslavija je bila država gde smo se pre svega osećali sigurno - zaključuje Rakita.
Zabranjeno preuzimanje dela ili čitavog teksta i/ili foto/videa, bez navođenja i linkovanja izvora i autora, a u skladu sa odredbama WMG uslova korišćenja i Zakonom o javnom informisanju i medijima.
Kurir.rs
