"Ostavljena je u Zvečanskoj jer otac nije dao majci da je donese kući": Potresna ispovest žene koja godinama očajnički traga za sestrom!

Sestrica je rođena mala, imala je tek 600 grama. Ostala je u inkubatoru, a mama je izašla iz porodilišta. Kad je trebalo da je uzme, otac joj nije dozvolio. Majka je morala da ga sluša, jer ju je ubijao od batina. Beba je, nakon bolnice, data u Zvečansku i od tada joj se gubi svaki trag. Svoju sestru tražim godinama, ne mogu da se smirim, tražiću je dok god je ne nađem!

Kao u filmu vrte se slike iz prošlosti. Siromaštvo, očev alkoholizam, porodično nasilje, tuga, samoća, usamljenost...

- Nisam odrasla kao većina druge dece - kaže ona snažnim glasom, koji tek nagoveštava dubinu boli koju je kao mala preživela:

- Otac se totalno predao alkoholu. Majku je maltretirao i psihički i fizički. Udarao ju je stalno, čime je stigao. Nije uopšte mario da li smo mi deca tu ili nismo. Nije imao nikakve milosti. Trpela je jer zbog nas nije htela da napušta porodicu. A nije ni imala gde. Iz Severne Makedonije je, tamo su joj svi bili...

Otac je, kaže, bio ljubomoran i na majčinu senku. Nije smela nigde da ide. Nije smela da se šminka, šiša, dotera. Pored njega je bila kao muškarac, kaže.

Živeli su u siromaštvu. Otac bi pare trošio na piće, a majka se sa dve devojčice, jer Sabaeta ima i stariju sestru, snazila kako je znala i umela.

Strah i tuga

- Nismo imali ni struju. Majka je bila trudna, pa nije mogla da radi, a imala je i nas dve. Sa stomakom do zuba je išla po drva u šumu. I onda, jednog dana, otišla je da se porodi. Beba je bila nedonošče, mala. Majka se vratila kući jer je morala da brine o nas dve, a beba je ostala. I onda, kada je majka jednom trebalo da joj ode u posetu, otac joj je zabranio. Razlog je bio taj što smo sestre i ja, kad smo se rodile, bile svetle puti i svetlije kose, a ova sestrica je bila tamnoputa, crnokosa, na majku. Rekao joj je: "To nije moje dete", i zabranio - kaže ona.

Sabaeta je tada bila mala, imala je svega dve godine. Seća se samo nekih scena, posebno toga kako je otac tukao majku, ali većinu zna tako šta su joj majka i sestra kasnije pričale puno o tome...

- Iako se toga ne sećam dobro, znam da je majka sigurno bila beskrajno tužna, jer je bila mnogo posvećana nama deci i mnogo vezana za nas. Kad sam napunila 10-11 godina počela je da mi priča o svemu tome. Kad god bi pričala, ona bi plakala i krivila sebe što ga je poslušala, ali jako ga se plašila...

Majka je nakon ove bebe rodila još jedno dete i Sabaeta je dobila brata, ali nasilje se nastavilo. Nekoliko godina nakon toga konačno je skupila hrabrosti i napustila nasilnog muža. Sabaeta je tada imala osam godina.

Život u sirotištu

- Morala je da nas preda u dom da bismo imali gde da prespavamo, da pojedemo, da se školujemo i ostalo. Sestra i ja smo bile u domu za decu bez roditeljskog staranja "Jovan Jovanović Zmaj" u Beogradu, a brat, koji je imao dve godine, bio je u Zvečanskoj. Majka nas je uzela kada je našla posao, smeštaj i stabilizovala se. Tada je počela i da se raspituje za usvojenu sestricu. Išla je u centar za socijalni rad, a tamo su joj rekli da je devojčica nakon godinu-dve usvojena. Da su usvojitelji finansijski stabilni, da je tamo srećna i da joj to svojom potragom ne kvari - priča Sabaeta.

Majka je tako i uradila. Ćerki koju nikad nije uspavljivala, tešila, grlila kad padne i kada je bolesna, nije želela da remeti život i nanosi bol. A sama je patila.

Godine 2011, kad je Sabaeta imala 14 i kad je konačno našla malo mira i sreće, majka umire od raka. Opet neizvesnost, borba, tuga i taj nemir. Umro je i otac...

- Sedam godina kasnije, kada sam već odrasla, otišla sam u centar za socijalni rad i tamo pitala za izgubljenu sestricu. Dali su mi da potpišem izjavu i to je bilo to. Nikad mi se niko nije javio - kaže ona.

Sabaeta danas ima svoj život. Bori se, preživljava, voli i voljena je. Sa bratom i sestrom je bliska. Ali ceo život traga i za tom sestrom koju nikad nije upoznala.

- Žao mi je da imam sestru, a da je nikad nisam upoznala. Znam da je i mamina životna želja da je upoznamo, da se spojimo... Želela bih da joj ispričam kako je došlo do toga da bude usvojena, da je bila voljena, željena, da je majka toliko suza prolila. Htela bih da joj pričam o majci, da je bila borac, da je bila oslonac, ali da je bila uplašena od tolikog zlostavljanja... - kaže Sabaeta i dodaje da često moli boga da je sestra dobro i da ima dobar život.

- Molim boga da je bar ona, ako nismo mi, imala lepo detinjstvo i da sad ima normalan život. Kad god sam pomislila na nju, poželela sam da je dobro, da je u dobroj porodici i da ima sve što nismo imali mi - kaže Sabaeta dok joj se oči pune suzama.

Njena majka se zove Suzana Donci i rođena je 25. 12. 1972, a sestra koju traži rođena je u KBC Zvezdara 27. 12. 1999.