DIVLJI PRINC! I političari i sudbina bili su protiv Đorđa Karađorđevića: Skandali, ubistvo i spletke presudili čoveku koji je mogao da vlada Srbijom

Istorija Srbije i celog Balkana izgledala bi drugačije da je posle kralja Petra krunu poneo Đorđe Karađorđević, njegov prvorođeni sin. Međutim, ustoličen je Aleksandar. I političari i sudbina bili su protiv princa koji je nosio ime svog pradede Karađorđa...

U Srbiju je prvi put došao 1903, kad je njegov otac, posle ubistva Aleksandra i Drage Obrenović, stupio na presto.

Kralj Petar je vaspitavanje svog sina prestolonaslednika poverio francuskom majoru Levaseru, a obrazovanje Mihajlu Petroviću - Miki Alasu, matematičaru slavnom u celoj Evropi.

Šamar profesoru

Mladi princ nije bio marljiv đak. S Mikom Alasom je češće išao na Dunav nego što je učio, a s mladim oficirima zaverenicima koji su njegovog oca doveli na presto išao je na jahanje u Košutnjak i uveče u prestoničke kafane.

Imao je tešku narav. Bio je neobuzdan i obestan. U pismu francuskom ambasadoru u Beogradu, Levaser za svog štićenika kaže: „On je jedan đačić, prijatelj najistaknutijih kraljeubica, prilično inteligentan, ali još neoformljenog karaktera i bez ikakvog moralnog vaspitanja.“
Jednom prilikom se, kao devetnaestogodišnjak, posvađao oko učenja s Levaserom i svom vaspitaču udario šamar, pa otišao na jahanje. Uvređeni Francuz je smesta podneo ostavku kralju Petru, a ljutiti vladar je naredio da se princ smesta uhapsi. Odredio mu je i kaznu: dvonedeljno zatočenje u vojnom zatvoru na hlebu i vodi.

Ali pažnju javnosti princ je jednom aferom privukao još ranije: imao je sedamnaest godina kad se zaljubio u jednu glumicu Narodnog pozorišta. Beograd je brzo počeo da ispira usta njime, pa je kralj sinu zabranio da izlazi iz dvora, a policija je glumicu proterala iz Beograda. Međutim, nedelju dana kasnije Đorđe je prevario pratnju i otputovao u Beč. Tamo ga je, u ljubavnom gnezdu s glumicom, zatekla potraga iz Beograda. Glumici je iz budžeta isplaćena znatna suma da digne ruke od mladog ljubavnika, a princ je vraćen u Beograd.

Zaverenici

Iako je 1903. na presto zaseo kralj Petar Karađorđević, stvarnu vlast u Srbiji imali su oficiri koji su izveli Majski prevrat i ubili kralja Aleksandra Obrenovića i kraljicu Dragu. Oni nisu bili zadovoljni ni novom dinastijom: kralj je već bio u godinama, umoran od višedecenijskog emigrantskog života i čekanja na krunu, a prestolonaslednik Đorđe osion i divalj. Umesto da im, kako su očekivali, pokaže zahvalnost, Đorđe je oficirima zaverenicima drsko poručio da ih se „ne boji“ i da će im, „samo ako se usude da ga i darnu, vlastitim rukama slomiti vratove“.

Prema dnevniku jednog od istaknutih oficira zaverenika Velimira Vemića, 5. jula 1907. on i njegove kolege Dragutin Dimitrijević Apis, Vladimir Tucović, Antonije Antić, Stojan Popović i Milić Simeunović planirali su da otruju Đorđa. Tada se, međutim, nije odmaklo dalje od predloga. Ali početkom 1909. otišlo se korak dalje. Za zaverenički plan pridobijeni su i dvorski lekar - i mlađi Đorđev brat Aleksandar. Jedan od oficira Aca Blagojević ostavio je za sobom dnevničke beleške iz tog perioda, koje se danas čuvaju u SANU. Zaverenici su se, kaže on, bojali da se Aleksandar, kad dođe na presto, ne okrene protiv njih. Zato je zaverenik Petar Živković, kao najprepredeniji, dobio nalog da od Aleksandra izmami pismo koje bi dokazivalo da zna za plan o trovanju princa Đorđa.

U knjizi „Crna ruka“, istoričar Vasa Kazimirović piše: „Živkoviću je uspelo da dobije to pismo... Pokazao ga je zaverenicima i predložio Apisu da ga on zadrži kod sebe. Ovaj je to odbio, ali se brzo predomislio i zatražio od Živkovića da mu ga ipak da. Ali Živković se sad izgovorio da je pismo uništio...“, piše Vasa Kazamirović. Tim pismom Živković je ucenjivao Aleksandra sve do smrti...

Zaverenici, međutim, nisu bilo dovoljno oprezni. Đorđe Karađorđević u memoarima „Istina o mom životu“ piše da je znao šta mu se sprema: „Otac je ovih dana dobio dostavu da je nekolicina mlađih oficira, zajedno sa Apisom, na nekom tajnom skupu govorila da ugodnom prilikom izvrše atentat i reše pitanje u korist Aleksandra.“

Dvorska drama

Poslednje februarske noći 1909. godine Opštoj državnoj bolnici u Beogradu javio se Stevan Kolaković, prinčev poslužitelj, i požalio se na jake bolove u stomaku. Operisan je, ali četiri dana kasnije je preminuo. Obdukcijom je utvrđeno da je smrt nastupila kao posledica perforacije tankog creva. Odmah po prijemu Kolakovića u bolnicu, u javnost je iz vladinih izvora plasirana vest da je pao na stepeništu i tom prilikom se jako udario.

Ali uporedo sa ovom verzijom, zvaničnom, kroz srpsku prestonicu počela je da kola i nezvanična - bahati Đorđe Karađorđević šutnuo je svog poslužitelja i naneo mu povrede od kojih je umro! Za nekoliko dana i opozicione novine su počele neuvijeno da pišu o tome, nazivajući prestolonaslednika ubicom!

Suočen sa skandalom, princ Đorđe Karađorđević, deset dana po Kolakovićevoj smrti, uputio je pismo predsedniku vlade Stojanu Novakoviću, u kom je pisalo: „Uzbuđen skroz nepravednim i nepravičnim insinuacijama koje je jedna nesrećna slučajnost izazvala u izvesnim krugovima našega javnog mnjenja, čast mi je, u odbranu kako moje dosad ničim okaljane časti, tako i moje potpuno čiste i mirne duše, učiniti vam ovu izjavu: Najdublje proniknut rodoljubivim dužnostima, koje mi moja savest u ovome trenutku nalaže u interesu Otadžbine, ja se odričem svih prava i prerogativa koji mi po Ustavu pripadaju. Ova moja odluka je nepokolebljiva.“

Narednog dana se zvaničnom proklamacijom oglasio i kralj Petar. Obznanio je da prihvata Đorđevu odluku i za prestolonaslednika proglasio Aleksandra.

Iako je ovim dvor praktično priznao Đorđevu krivicu, dugo je opstala teorija po kojoj je čitava afera s Kolakovićevom smrću montirana da bi se Đorđe uklonio s vlasti. Navodno je princ izazvao bes Austrougarske oštrim protivljenjem aneksiji Bosne i Hercegovine godinu dana ranije.

Istinu, međutim, nedvosmisleno otkriva pismo koje je nesrećni poslužitelj iz bolnice posredstvom svog poznanika bolničara uputio porodici: „Draga ženo, pre neki dan tukao me je grozno prestolonaslednik Đorđe sa nogama u mali trbuh, a pesnicama po licu i glavi. Ja sam odmah dobio jake bolove i doveli su me u bolnicu, i baš sinoć 2. marta dođu u bolnicu upravnik varoši Beograda Alimpić, načelnik Saniteta i zastupnik upravnika Dvora g. Milutinović i nateraše me da potpišem jedan akt: kako me nije niko ubio, nego da sam pao sa basamaka i da sam se tako ubio; ženo, zato ti javljam da nisam pao, nego me ubi prestolonaslednik Đorđe u trbuh nogama. U slučaju moje smrti: traži izdržavanje iz Dvora i čuvaj dobro decu.“

U svojim memoarima, mnogo kasnije, Đorđe Karađorđević je otkrio da se na poslužitelja Kolakovića naljutio što ovaj nije odneo prinčevo pismo jednoj dami. „’Gubi mi se sa očiju, izdajico!’ - dreknuo sam na Kolakovića i podigao ruku da ga udarim. Ali, na nesreću, ruke su mi bile sputane šinjelom, koji još nisam bio svukao, pa sam podigao nogu i snažno odgurnuo Kolakovića. Učinilo mi se da je posrnuo, ali je moja svest bila nesposobna da to registruje. Požurio je vratima, a meni se ponovo prividelo da teško ide i da posrće...“

Kajanje

Mladi princ Đorđe Karađorđević se vrlo brzo pokajao zbog odricanja od krune. Uz podršku nekih svojih prijatelja, pokrenuo je u javnosti kampanju da se preispita ustavnost njegove abdikacije. Prekinuo je sve odnose s bratom, a prestao je i da odlazi kod oca u dvor. Podržavali su ga i neki listovi, a on sam je finansirao izdavanje novina koje su se na praktično svim stranama bavile poništavanjem njegovog odricanja od prava na krunu.

U tim novinama - nazvane su Reforma - nije štedeo vladu. Ministre je nazivao „potuljenim veleizdajnicima i zlonamernicima“, a vladu „gujom“ kojoj treba stati nogom za vrat.

Plahoviti princ, ubeđen da je nepravedno ostao bez prava na presto, nije se zadovoljavao samo novinskim tekstovima. Na novogodišnjem dvorskom balu uoči Nove 1910. nasrnuo je na upravnika varoši Dušana Alimpića, vičući mu u lice da je džukela, nitkov i nevaljalac.

Sve je bilo uzalud.

Aleksandar će za koju godinu postati regent, pa kralj, a Đorđa, koji će nastaviti da pravi skandale i ogovara ga, smestiće u ludnicu. Umro je 1972. godine u Beogradu.

Ali to je druga priča...

Momčilo Petrović