FT objavljuje svoju veliku seriju „Kada stope rastu“ u iščekivanju da li će Savezne rezerve SAD (Fed) podići kamatne stope pošto su ih gotovo sedam godina držale blizu nule. Ona nudi niz indikatora o stanju privrede SAD i ukazuje na to koliko je teško proceniti da li je privreda spremna za taj rast, kao i posledice koje bi takav potez Feda mogao imati za korporativni sektor i domaćinstva.U opticaju je mnogo razloga i za rast stopa i protiv njega, a može se reći da je pisanje profesora na Oregonskom univerzitetu Tima Duja (Tim Duy), koji u svom blogu pod nazivom „Fed voč“ (Fed Watch) raskrinkava mnoge nesuvisle argumente (koji uglavnom govore u prilog rasta stopa), u javnom interesu. Šta god da čelnici Feda urade, taj potez ne bi trebalo da bude izazvan željom da pokažu tržištima ko je glavni ili da uvaže mišljenja drugih centralnih banaka ili Svetske banke ili Međunarodnog monetarnog fonda, niti da se pripreme za neku buduću krizu.„Ukoliko podignu stope, to će uraditi iz jednog jednostavnog razloga: nedavno komešanje na tržištu jedva da je uzdrmalo njihovu veru u Filipsovu krivu (korelacija između nezaposlenosti i inflacije). To bi bila srž njihovog argumenta. Ako tipujete na septembar, to bi trebalo da bude i srž vašeg argumenta.“U ovoj kolumni smo i ranije izrazili skepticizam u pogledu Filipsove krive.Međutim, dozvolite nam da se ovde fokusiramo na drugu stvar koju Duj nije uvrstio na svoju dobro utemeljenu listu nesuvislih argumenata.Na njoj imamo da zahvalimo profesoru ekonomije na Kalifornijskom univerzitetu Berkli Bredu Delongu (Brad DeLong).S obzirom na to da se inflacija uporno drži ispod cilja od dva odsto, porast stope bi značio da Fed zapravo gleda na dva odsto kao na najviši nivo, a ne kao na simetrični cilj. Drugim rečima, pooštravanjem monetarne politike, Fed bi podrio poverenje u sopstvenu kredibilnost u vezi sa ciljnom inflacijom koju bi sam osporio. Delong je u pravu da bi ovo trebalo da bude odlučujući argument. Ali izgleda da čak i zvaničnici Feda, koji se zalažu za kvantitativno popuštanje, žele da se inflacija približi nivou od dva odsto, a ne pređe ga.Zašto je važno da li Fed gleda na dva odsto kao na simetrični cilj, a ne kao na najvišu vrednost? Kao prvo, da ne bi upao u zamku da govori jedno, a radi drugo. Posvećenost prosečnom cilju može značiti, recimo, baznu inflaciju od 2,6 odsto u odnosu na trenutnu stopu bazne inflacije od 1,2 odsto jer je prva bliža cilju od potonje.Zapravo, ukoliko se ovo shvati ozbiljno, to je pre argument koji govori u prilog popuštanju nego pooštravanju monetarne politike, ukazuje profesor Sajmon Vren-Luis (Simon Wren-Lewis). No, koliko vidim, nijedan zvaničnik Feda nije nagovestio tako nešto.Kao drugo, zato što je prosečna stopa inflacije za duži vremenski period ono što je važno za dugoročne finansijske odluke privatnog sektora. Ukoliko uzimate ili nudite kredit na 30 godina po fiksnoj nominalnoj kamatnoj stopi, od ogromne je važnosti da li možete da budete sigurni u prosečnu stopu inflacije tokom tog perioda. Ali takav Fed, koji gleda na cilj kao na najvišu vrednost, ostavlja nas u neizvesnosti koliko će dopustiti cenama - i shodno tome realnom trošku kredita - da podbace u odnosu na njihovu „ciljanu“ evoluciju tokom perioda od 30 godina. Naravno, cela logika je da je ciljani nivo cena bolji pokazatelj od ciljane inflacije ukoliko je namera da se obezbedi izvesnost za finansijsko odlučivanje.
Martin Sandbu
