Najnovije vesti

DŽULI JE BILA NEMICA! Daniel Popović: Iza sebe imam 4 braka, a jedino gitara će mi ostati prijatelj, MI MUZIČARI MALO SMO FRKNUTI!
Foto: Damir Dervišagić, Privatna arhiva

životna priča

DŽULI JE BILA NEMICA! Daniel Popović: Iza sebe imam 4 braka, a jedino gitara će mi ostati prijatelj, MI MUZIČARI MALO SMO FRKNUTI!

Moja životna priča

Pošto je ovo moja životna priča, ja bih je počeo s jednim svojim razmišljanjem, ako nemaš ništa protiv... Dakle, kada je konkretno moje ime u pitanju, ljudi imaju kojekakve predrasude - jer smo svi na neki način stigmatizovani od društva - i zato moram da kažem: u istorijskom, psihičkom, mentalnom, psihološkom i kulturološkom smislu, moj identitet, moj jedini pravi identitet teško je nositi.

Daniel Popović
foto: Printskrin/Youtube

Znamo dobro da su koreni suština našeg duha, bića... Dakle, trebalo bi da nas objedinjuje ljubav, a prati istina. Moja životna priča nije toliko teška, niti tragična. Svi u životu idemo gore-dole, kako to već biva, ali je svakako nesvakidašnja i možda će nekome biti zanimljiva i neuobičajena.

I pre nego što krenem, rekao bih još samo šta bi u životu prijateljstvo trebalo da znači. Prijateljstvo nije samo da stojiš na strani prijatelja kada je u nekim teškim trenucima. Lako je pomagati prijatelju kada je na dnu, posudiš mu novac ili svoj kauč. Mnogo je teže iskreno se veseliti prijateljevoj sreći, posebno ako sam nemaš lep život. E, to se, draga moja, zove prijateljstvo!

Daniel Popović
foto: Privatna Arhiva

Treće dete

Treće sam i najmlađe dete. Uvek sam bio mažen, pažen voljen, najmanji... Kako to već obično biva, svi su se borili da me maze i čuvaju. Imam brata koji je stariji od mene četiri godine, sestra dve.

Moj brat je Dragan, sestra Mirjana. Moj tata još kao dete je imao nesreću... Igrajući se sa bratom na imanju oko kotla, gde su se uglavnom sušile šunke, kobasice i ostalo, došlo je do toga da ga je brat vrelom vodom polio po leđima. Kasnije je zbog toga moj tata nosio velike ožiljke na leđima. Iz tog razloga su ga i zvali Kočo, jer je morao hodati uspravno. Kada bi se pognuo, znala bi mu ta koža pucati.

Daniel Popović
foto: Privatna Arhiva

Upravo ta nesreća je jedan od razloga iz kojeg je moj tata odlučio da ide za doktora, ali je njegov otac imao drugačiju nameru, kako je to obično na selu. Njih su tri sina bila i šest sestara, a dvoje dece je umrlo.

Moj tata Filip je pri odlasku na Cetinje, gde su ga lečili od tih opekotina od vrele vode, ipak shvatio da on ne bi išao za sveštenika, već da bi voleo da ide za doktora. Na selu je običaj da jedan sin ostane na selu, jedan završi neki fakultet, a jedan ode u popove. Tako da je moj tata Filip ipak otišao u doktore, specijalizirao je u Beogradu i Zagrebu.

Mama Belgijanka

Moja mama je rođena Belgijanka, bila je pijanistica i izuzetno lepo je pevala. Imala je jako lep glas, tako da sam te prve note i zvuke klavira čuo od nje. Rođen sam 29. oktobra 1955. u porodičnom stanu u Podgorici, tada se zvao Titograd. U kuhinji na podu, jer je mama iznenada dobila trudove. Tata mi je vezao pupak. Imam baš lep pupak, to mi je vrlo značajno, pravo ga je svezao, tako kako mora biti.

Daniel Popović
foto: Privatna Arhiva

Kada me je rodila, mama je rekla da sam ja imao najveću glavu i da joj je to bio najteži porod, a kada sam se zaderao, tata je rekao: "E, ovaj će sigurno biti pevač!"

Mislim da je to bila neka vrsta predskazanja jer se u našoj familiji samo mama bavila muzikom i stalno je pevušila. Volela je da svira francuske šansone, tako da sam ja odrastajući nesvesno i usvajao te pesme i pevao ih po Crnoj Gori. Znaš, to je bilo jako neobično tamo da u to vreme neki klinac peva šansone u nekoj kafani.

Moram ti reći - evo ovaj slučaj - da sam jednom prilikom zamenio jednog mog prijatelja u Nikšiću kada me je zamolio, imao sam 12 ili 13 godina, i kad sam otišao tamo, sedeo sam na tri kamena stepenika i razmišljao šta ću da radim. Tada sam odlučio da ću svirati šansone koje sam naučio od mame.

Crni leptir

U nekom trenutku priđe mi jedan gospodin i kaže: "E, mali, znaš li ti svirati nešto drugo osim tih francuskih pesama?" Naravno, oni nisu poznavali tu muziku. Odgovorih ja njemu da znam "Crnog leptira" od Ju grupe i kaže on da sviram to. Verovala ili ne, ja sam celu noć svirao samo tu jednu pesmu! U svakom slučaju, kada sam došao doma, imao sam pune džepove para. Tada su to bile one stodinarke, crvene, ne sećaš se ti toga. Uglavnom, istresao sam to na sto, a moj tata je odmah pomislio da sam ja to negde maznuo! Zamalo sam i batine dobio kad me je pitao kako sam ja tako mali to zaradio i sve ostalo.

Daniel Popović
foto: Privatna Arhiva

Ono, policijska istraga... Analogija: nije bilo mobilnih telefona, pa je on jedva stupio u kontakt sa vlasnikom mesta gde sam ja svirao, a on me nahvalio kod tate da sam sve razveselio i da sam fenomenalan. Posle meni tata kaže da sam ja za jednu noć zaradio dve njegove mesečne plate. Tako da je to bila moja prva tezga u Nikšiću.

Bake i đedovi

Moja baka i đed sa tatine strane bili su jako strogi. Moj đed Miloje i Mara. Sa mamine strane sam imao đeda Đuru, koji je sa svojim bratom otišao u Belgiju i tamo su se zaposlili kao rudari. Međutim, upoznao je tu moju baku Matildu. Oni su dobili četiri kćeri, nisu imali sinova. Tako da, kada je bila kolonizacija, tokom Drugog svetskog rata Belgija je bila sravnjena sa zemljom, pa su se oni prvo odselili u Kamnik, a zatim su se preusmerili na Vojvodinu, gde su bili negde u Bačkom Magliću. Tamo su živeli neko vreme, pa su se posle prebacili u Crnu Goru.

Znam samo to da smo kao deca i unuci svi uistinu imali pažnje. Svi su bili oko nas, brinuli o nama i svi smo bili voljeni i gajeni sa puno ljubavi.

O ženama

I dan-danas, kao i tada, svestan sam vrednosti žene. Jedna baka je rodila jedanaestoro dece, a druga četvoro. Žene izuzetno poštujem kao takve. Kakvim slučajem da imam moć, ja bih ženama dozvolio da vode ovaj svet i mislim da bi on bio sretniji. Kad god imam priliku, volim da to kažem, jer zaista mislim da bi svet bio puno lepši kada bi ga vodile žene. Odrastao sam u jednoj tradicionalnoj sredini, gde se žena poštuje. Ti kada se držiš sa devojkom za ručicu, odmah mora brak pasti. To je jedna takva provincijalna igra, to tako mora biti. Kada dođeš u neki veliki grad, to sve naravno bledi, ali uvek ostanu negde u tebi taj odgoj i kultura. Odgojen sam da žene poštujem, što je na kraju i rezultiralo sa moja četiri braka. Ali da širim priču, moralo bi da oduzme mnogo i vremena i prostora.

Daniel Popović
foto: Privatna arhiva

Koreni

Rastao sam u jednoj takvoj familiji u kojoj su se negovale vrednosti kao što su čast, poštenje, uzajamno poštovanje, čojstvo, junaštvo... To ljudi često govore, čojstvo i junaštvo, a to je sada možda malo već izlizano. Čini se da bi to sada moglo biti i malo arhaično za ono vreme kada su ljudi hodali sa oružjem. Oni su bili naoružani zato što je bilo tako nesigurno vreme, zbog čega se i rađalo puno dece. To je bio pokušaj da te familije prežive. Da su imali samo jedno ili dvoje, upitno je da li bi se nastavila ta loza ili bi se ta grana osušila, shvataš? Dakle, odrastao sam u poprilično konzervativnoj sredini. Kada kažem konzervativnoj, gledam to sa aspekta osobe poput mene, koji sam kao mlad proputovao skoro ceo svet. I video sve i svašta. Razne ljude i razne kulture.

Brat Dragan

Moj rođeni brat Dragan je stariji od mene četiri godine, još kao mali bio je veoma nestašan i uvek me je uvlačio u neke probleme i avanture, penjanje po drveću, lov na zmije po Zeti i slične stvari. Moje prvo veoma živo sećanje vezano je za leto 1960, kada nam je glavna zabava bila spust niz Ribicu na kamionskim gumama. To se po mene umalo kobno završilo, udario sam glavom o stenu i upao u neki vir, koji me je povukao dole. Bio je totalni mrak, najednom sam se našao na rubu tog vrtloga. Da, zaista morbidno, ja više i ne znam koliko sam bio tamo pre nego što me voda izbacila. Dragan je stajao na obali sav u suzama, verovatno sam proveo malo duže vreme dole. Eto, i dan-danas mi je u pamćenju urezana slika njegovih uplakanih očiju.

Odlazak od kuće

Sa 16 godina sam se otisnuo od kuće. Nije mene niko naterao na to, niti sam ja imao potrebu za tim, ali... Glazba, to jest muzika me je vukla, vukla, vukla i evo vidiš gde me je dovukla. Mogu reći slobodno da sam prošao celu planetu.

Daniel Popović
foto: Damir Dervišagić

Očeva lekcija

Moj otac je bio dosta introvertan tip, voleo je govoriti: "Nemoj prećutati laž, jer deset puta izgovorena laž postane istina." Jednom prilikom sam imao advokata, koji mi je dao da naučim tekst pred suđenje i da ga izgovorim. Kada sam to pročitao, rekao sam mu da ja to ne mogu da kažem, jer je to izmišljotina, a on mi je tada rekao da ja to moram da izgovorim, hteo ili ne. To je taj sistem... Ja mislim da, kada bi ljudi prestali lagati, sudovi ne bi imali posla. Jednom prilikom sam to čak na sudu i rekao.

Daniel Popović
foto: Damir Dervišagić

Bio sam na sudu zbog nekih tablica koje sam ja u suštini crtao. Bile su to tablice koje su pripadale mom vozilu. Jednu noć sam se razljutio na jednog policajca i onda sam tu noć crtao tablice, pošto lepo crtam. Ja sam u grbu nacrtao tri koze. Kasnije, kada sam prodao taj auto, on je došao u ruke nekog tipa i on je obećao da će skinuti te tablice, ali nije, nego ih je vozio, tako sam došao pred sud. Jer se auto i dalje vodio na mene. E sad, odvetnik nije poznavao taj moj predmet ni mene i samo mi je rekao da kažem da nisam kriv. Kada je došao red na mene, sudija me je pitala da li se osećam krivim, a ja joj odgovoram: "Da, osećam se krivim!" Po nekom automatizmu, advokat se naljutio i izašao iz sudnice. Sudija je videla da sam ja priznao i rekla mi je: "Gospodine Danijele, kada bi svi govorili ovako istinu kao vi...", a ja joj upadnem i dodam: "Onda sudovi ne bi imali posla."

Školovanje

Pohađao sam Osnovnu školu "Savo Pejanović" u centru Podgorice, koja je bila na sto metara od našeg stana. Bilo je to neko opušteno vreme i sredina u kojoj su se ljudi poznavali. Imao sam neko poprilično opušteno detinjstvo. Nakon osnovne upisao sam srednju muzičku školu, gde sam stvarno briljirao. Imao sam perfektan sluh i tada, a i sada. Svi profesori su me obožavali. Kada sam kasnije otišao u Zagreb, nastavio sam sa glazbenom školom, gde sam je i završio, a onda sam krajem '89. godine išao da se upišem za glazbu izvedbene umetnosti u Gracu, gde sam i diplomirao klasičnu gitaru. Svi su mi predviđali fantastičnu budućnost sa klasičnom gitarom, ali mene je put odvukao negde drugde. Kasnije sam upisao i magistarske studije.

Prva simpatija

Bilo je to lepo vreme i i sredina u kojoj su se ljudi poznavali. Bila je jedna devojka koja se doselila iz Prnjavora. Imala je stariju sestru, tata im je bio vojno lice i s njegovom prekomandom su došli. Zvala se Vesna, bila je preslatka, plava, baš nežna. Bila je krupnije građe, mada to meni nije smetalo zato što je bila prekrasna, imala je lepe oči, lepe usne... baš je bila zdravo nežna. Izgledala je kao ruža u cvatu. Ja sam tada imao 12 ili 13 godina i bio sam očaran njenim osmehom i načinom na koji je govorila. Imala je anđeoske plave oči. Dosta smo vremena provodili zajedno, voleo sam je ljubiti, a i ona je mene volela ljubiti.

Daniel Popović
foto: Damir Dervišagić

Gitara

Kako je moj tata bio civilni doktor, selio se kako se ukazivala potreba. Bili smo na Cetinju, u Bjelom Polju, Apatinu... Odlazio je gde god su pedijatri bili potrebni u celoj bivšoj Jugoslaviji.

Daniel Popović
foto: Damir Dervišagić

U Apatin smo otišli 1970. I tu ostajemo celu godinu. Tamo sam išao u osmi razred. Bilo mi je pisano da se moram seliti. U izlogu jedne radnje ugledam gitaru i zaljubim se na prvi pogled, ali šta ću kada ne radim i nemam zaradu. Tata mi je postavio uslov za gitaru, da završim razred sa vrlodobrim uspehom. Od silne želje da dobijem gitaru, ja sam završio sa odličnim. I danas pamtim da je koštala 25.250 dinara i da je imala grube, metalne žice. Vežbajući svakodnevno, izranjavio sam jagodice, ali bio sam uporan. Tada je počelo to neko naše nerazdvojno druženje koje traje i danas - nigde ne idem bez gitare. Uvek je varijanta kofer, gitara i ja. Gitara će ostati moj prijatelj do kraja života.

Podgorica

Nego, ovo je isto važno da ti ispričam. Još dok sam živeo u Podgorici, došao sam na ideju da bih podrumski prostor mogao da preuredim i napravim sobu u kojoj bismo mogli da vežbamo sviranje, da se okupljamo, pevamo... Spojio sam tri podruma, izbrusio letve, premazao ih lakom... Na zidove sam stavio platna, a na podove tepihe. Napravio sam šank u obliku orgulja. Klub sam nazvao "Francisko Tarega", moram pomenuti da je došla policija da zatvori klub, ali kada su videli da nema alkohola, droge i ičega sličnog, jedan od njih je izjavio: "Pa ovo je lepše nego u mom stanu!" Iako nigde nije bio registrovan klub, nas nisu dirali. Svi su bili svesni da je bolje tu da se okupljamo nego na ulici.

"Džuli"

Sa 16 godina sam celo leto svirao u Bečićima, to je bio moj prvi profesionalni angažman, tu se dogodila moja prva mladalačka letnja ljubav, koja je kasnije poslužila kao inspiracija za "Džuli". Tu je bila jedna prelepa devojka koja je došla sa roditeljima. Ja sam uglavnom vežbao gitaru, nisam se kupao, nije me more nešto privlačilo, ali sam odlazio povremeno na plažu. Tada sam upoznao slatku devojčicu Angelu, koja je imala 15 godina. Mislim da niko ne zna da je ona bila inspiracija za "Džuli". Ona je bila Nemica, bila je predivna, došla je sa mamom, tatom i mlađim bratom. Oni su me nekoliko dana posmatrali, ja jesam razmišljao kako je slatka ta devojčica, ali šta da se radi kad je sa roditeljima. Bio sam malo na distanci dok jedan dan njen tata nije prišao meni i rekao mi: "Mi smo te malo posmatrali, videli smo da si dobar dečko i šta radiš. Mi želimo najbolje svojoj curici, vidimo da ne piješ i ne pušiš. Pa ako se tebi naša kćer sviđa, da li bi ti bio sa njom?" To da mi neko izgovori u Crnoj Gori, još nikada nisam čuo! Tata i njegov prilaz baš su mi ostali u sećanju. To je bilo divno iskustvo, hodao sam sa njom 15 dana. Zamisli pre 50 godina dođe Evropa nama i meni Nemac kaže takve stvari! Koliko su ispred nas u razmišljanju vidi se po ovakvim stvarima.

Daniel Popvić
foto: Printskrin/Jutjub

Profesionalac

U moj život dođoše i ti "Entuzijasti", ne samo Angela... Neko divno vreme provedeno sa Tončijem Petrovićem i Milijem Kneževićem, koji su divna gospoda. Mili Knežević, nažalost, više nije među nama, a Tonči, hvala bogu, jeste. Sa njima mi je stvarno bilo prelepo svirati. Oni su bili najeminentnija grupa iz Crne Gore, bili su najpopularniji u to vreme, ali su ostali bez gitariste basiste, pa su hteli da me uzmu u bend. U jednom trenutku bio je problem što sam ja imao klasičnu gitaru, nisam imao električnu gitaru, ni pojačalo. Onda su znali da mi je tata doktor, pretpostavljali su da imamo novca, pa su me posavetovali da kažem tati da mi kupi gitaru i pojačalo. Govorili su mi da ću raditi sa njima, zaraditi novac... Ali moj tata je ipak smatrao drugačije! Kada sam mu došao onako unezveren zbog toga, on mi je rekao da oni, ako misle da ja vredim, treba da ulože u mene. Poslao me je natrag kod njih i rekao mi je što da im kažem. Rekao mi je da im konkretno kažem da mi oni kupe, pa da ću im kasnije vratiti novac od posla. Posle sam ja to i učinio, naravno sa velikim strahom sam im prepričao to što je rekao moj tata. Oni su se pogledali prvo i onda su rekli okej.

Daniel Popović
foto: Privatna Arhiva

Kada sam se vratio doma, tata me je pitao kako je prošlo, a ja sam mu rekao da su me uzeli. "E sad ti moram reći, ti stvarno vrediš!", to mi je rekao i to mi je bilo jedno veoma važno iskustvo. Sa Entuzijastama sam prvi put otišao u Rusiju, odnosno tada SSSR, na tri meseca. Sve posle toga je moja pesma, odnosno moja priča...

Razmišljam

Moja neka misao je da o svojim postupcima treba generalno i na vreme misliti. Nema tako dobrog čoveka koji ne bi mogao biti malo bolji, ali nema ni tako lošeg čoveka koji se ne bi mogao popraviti. To je taj neki kondicius si ekvanon... To je jedan od mojih aforizama koje zapisujem dok sedim sam... Pa jesam li ja muzičar ili nisam? Mi muzičari smo doktori duša.

Kurir.rs/ Ana Denda

Bonus video:

Miloš Bojanić o saobraćajnoj nesreći sa Šijanom i Limunom
04:27

Miloš Bojanić o saobraćajnoj nesreći sa Šijanom i Limunom

Prijavite se na newsletter.

Svakog dana besplatan pregled vesti na vaš e-mail.

* Obavezna polja
track