BEOGRAD - Prizore koje sam videla tog avgusta 1995. u izbegličkoj koloni nikad neću zaboraviti... Vrisak majke koja se porodila na livadi uz put i čije dete se ugušilo, kao i roditelji u crnini koji su u Srbiju nosili sanduk s mrtvim sinom, poginulim dan ranije, nisu samo mene proganjali. Proganjali su i mog sina, koji je tad imao tek devet godina i koji se mesecima budio noću vrišteći od užasa koje je video.Ovo za Kurir priča Marijana Branković (52), koja je 7. avgusta napustila svoj dom u Dvoru na Uni i sa sinom i bebom od pet meseci krenula ka Srbiji.Kako kaže, u prvom trenutku nije želela da ide, jer nije znala gde joj se muž nalazi i da li je živ, ali je na nagovor devera to uradila zbog dece.- Tog avgusta, kad smo napustili naš dom, vreme je bilo isto kao ove godine. Temperature preko 40 stepeni, s povremenim jakim pljuskovima, posle kojih je sparina bila samo još veća. Sve vreme smo bili u kolima. Dugačke kolone, ali bez glasa, bez razgovora. Samo suze i tišina... Deca su bila uplašena. Starije je plakalo jer je bilo gladno - priseća se Marijana.U posebnom sećanju ostala joj je žena iz Bijeljine koja ju je, videvši je s malom decom, izvukla iz kola, odvela je kući, nahranila ih sve, dala im garderobu i preko 100 pelena za bebu, koju je Marijana do tada povijala odećom koju je imala.- Pokušala sam da je nađem kasnije, ali nisam uspela - priča Marijana dok joj sećanja naviru.- Život je čudan. Kad je krenulo bombardovanje izbegličke kolone, bila sam u kolima u neposrednoj blizini. Čula sam detonacije, vrištanje, jauke... Prošli smo pored jednog kamiona koji je bio spaljen. Kad sam došla u Barajevo, upoznala sam čoveka za kog se ispostavilo da je bio upravo u tom kamionu i da mu je stradao veći deo familije - navodi Marijana, koju je jedan poznanik sa 18 drugih ljudi primio u svoju kuću, gde je boravila šest meseci.
R. Kantar
