Serija kontradiktornih, neretko i neodmerenih, ocena srpskih i ruskih zvaničnika i drugih aktera javnog života povodom “trke u naoružanju sa Hrvatskom”, te generalno konfuznih poruka o budućim planovima politike odbrane i modernizacije oružanih snaga Republike Srbije koje su date tokom posete zamenika predsednika ruske vlade Dmitrija Rogozina, zaduženog za vojno industrijski kompleks, nisu u skladu sa međunarodnim obavezama Republike Srbije, proklamovanom politikom vojne neutralnosti, posvećenosti evropskim integracija, regionalnoj saradnji i ispunjavanju planova predviđenih Individuanim akcionim planom partnerstva sa NATO, piše u saopštenju Centra za evroatlantske studije povodom posete Dmitrija Rogozina Srbiji.
Srbija je 2014. godine tokom 21. ministarskog saveta OEBSa, zajedno sa Hrvatskom, Bosnom i Hercegovinom i Crnom Gorom potpisala sporazum “Izmene i dopune sporazuma o subregionalnoj kontroli naoružanja” Člana IV Dejtonskog sporazuma, potpisanog u Firenci 1996. godine, koji je uveden kako bi se sprečila još jedna trka u naoružanju u regionu, i smanjio rizik od nove eskalacije odnosa i izbijanja sukoba, nakon nekoliko godina ratovanja, navodi se u saopštenju.
Ovim Sporazumom uspostavljene su kvote u pet kategorija konvencionalnog naoružanja koji važi sve vreme trajanja Dejtonskog sporazuma, bez obzira na članstva u EU ili NATO.
Potpisivanjem spomenutih Izmena zemlje regiona su, u okviru procesa prenošenja odgovornosti, preuzele punu odgovornost za regionalnu stabilnost i kontrolu naoružanja, što se smatra suštinskim za izgradnju mira i stabilnosti na Zapadnom Balkanu. No, prenos odgovornosti nije predstavljao povlačenje međunarodne zajednice niti pokušaj da se države prepuste same sebi u procesu koji je usledio, već je podrazumevao nastavak saradnje sa OEBS-om, koji će i dalje pružati podršku, o svim pitanjima u vezi sa kontrolom naoružanja, dok Član IV Dejtonskog sporazuma ostaje krajnje relevantan za stabilnost u regionu, kao i za sve države članice OEBS-a, a što srpski zvaničnici sistemski prenebegavaju da javnosti predoče, piše u saopštenju u kome se dodaje:
"Srbija je počela pregovore o članstvu u EU, pa bi morala ne samo progresivno usaglašavati svoju spoljnu politiku sa EU, već i pratiti i pripremati se za odnose koje EU razvija sa partnerima poput NATO. Visoki predstvnik EU za spoljnu i bezbednosnu politiku Frederika Mogerini je u decembru 2015. tokom susreta sa generalnim sekretarom NATO Jensom Stoltenbergom naglasila da su EU i NATO sebi postavili zajednički zadatak unapređenja situacije na internoj dimenziji jačanja odbrambenih i bezbednosnih kapaciteta i pozdravila NATO napore da se mobiliziraju unutrašnja tržišta i naučno-istraživački kapaciteti da bi se zemljama članicama EU pomoglo da ojačaju saradnju u razvoju odbrambenih kapaciteta, i najavila da će u novoj globalnoj strategiji EU odnosi sa NATO imati specijalno mesto. Ona je tom prilikom zakjučila da EU i NATO imaju zajedničke pretnje, da se suočavaju sa zajedničkim izazovima, da imaju mnogo zajedničkih članova ali ne sve, da su po prirodi to različite organizacije, ali da mogu biti komplementarne, iznoseći uverenja da je snaga te komplementarnosti ono što zemlje članice sve više prepoznaju i vide kao ključ odgovora za izazove okruženja u kome živimo."
Najava srpskih i ruskih zvaničnika da će ruska strana, na poziv Ministarstva odbrane, proceniti kapacitete i potrebe Srbije za modernizacijom naoružanja kao i inicijalne ponude opreme i zajedničkih projekata u periodu kada je EU zbog ruske agresije Krima i umešanosti u sukobe u istočnoj Ukrajini, obnovila sankcije Rusiji ne može, dakle, biti u skladu sa navodnom posvećenošću vlade evropskim integracijama, po oceni samog premijera nije u skladu sa budžetom Srbije, niti je po našoj oceni u skladu sa IPAP. Rogozinova ponuda o “Rusiji kao jakom vojnom savezniku koji bi odvratio svakog agresora”, na koju Vlada Srbije nije jasno odgovorila, u neskladu je i sa proklamovanom vojnom neutralnošću Srbije, ma kako ona bila površno definisana, navodi se u saopštenju.
Nadalje, neki predstavnici vlade Srbije su u ovom periodu još jednom demonstrirali da, ili suštinski ne znaju, ili javnost namerno obmanjuju, o tome šta znači biti članica NATO i EU. Hrvatska, naime, ima prava i obaveze modernizovati svoje OS, čija funkcija nije samo odbrana RH već i njenih NATO saveznika, tako da se generalno kapaciteti naoružanja koje namerava nabaviti moraju posmatrati i u kontekstu pretnji kojima je izložen NATO a ne samo RH, te mehanizama pametne odbrane i zajedničkog korišćenja resursa u kojima RH sa partnerima učestvuje. Dodatno, prodaja SAD raketnih sistema morala je proći odobrenje Kongresa, to jest bila bi javno dostupna informacija, pa zaključujemo da su javnosti Srbije i regiona predočene ili namere odustajanja od poštovanja preuzetih obaveza i značajne promene u odnosu na postojeće politike i planove RS ili neodgovorne dezinformacije, u ionako osetljivom periodu pojačanog priliva izbeglica i problema u bilateralnoj i multilateralnoj saradnji koji on izaziva, te u periodu pojačane obazrivosti od mogućih terorističkih napada, navodi se u saopštenju i zaključuje:
"Ni jedna ni druga opcija ne doprinose pozicioniranju Srbije kao kredibilnog aktera unapređenja regionalne stabilnosti i saradnje, države koja se drži usaglašenih planova saradnje sa NATO i ozbiljnog kandidata za članstvo u EU. Zbog svega gore navedenog, smatramo da je poslednji trenutak da zvaničnici Srbije usklade svoju retoriku i politiku koju sprovode sa predizbornim obećanjima i obavezama koje su u međuvremenu preuzeli. Dugoročno, Srbija bi morala usvojiti Strategiju spoljne politike i svoja doktrinarna bezbednosna i odbrambena dokumeta uskladiti s njom, da bi se oganičila mogućnost laviranja u spoljnoj, bezbednosnoj i odbrambenoj politici uzrokovanih partijskom uzurpacijom institucionalnih nadležnosti, spoljnim interesima koji nisu u skladu sa politikama države Srbije ili poremećajima u odnosu snaga neformalnih centara moći."
