GORAN RADOSAVLJEVIĆ GURI ZA KURIR: Đinđić, mali Luka i ja išli smo na slavu kod Legije samo šest meseci pre ubistva

Goran Radosavljević Guri, komandant Žandarmerije u vreme ubistva premijera Zorana Đinđića, u razgovoru za Kurir govori o svom prvom, ali i poslednjem susretu s njim. Objašnjava da je Đinđić bio pametan političar, ali tvrdoglav, i da je odbio sve predloge da se pojača njegova bezbednost, čak i kada su počela da stižu ozbiljna upozorenja. Ističe da Zorana nije mogla da sačuva policija, već da je to trebalo da urade pre svega vojna i državna bezbednost. Guri ekskluzivno otkriva i nepoznate detalje o odnosu Đinđića i osuđenog za njegovo ubistvo Milorada Ulemeka Legije.

- Nismo mi imali egzaktne podatke da će biti ubijen. Da je bilo ko to imao, sigurno da bi službe preduzele mere. Najveća Zoranova greška bila je to što je odbio da ga obezbeđuje policija.

Kako je moguće da se premijer uopšte pita za to?

- Pa znate kako, premijer je premijer. Kada baš nešto traži, to tako mora da bude.

To pravilo važi jedino u Srbiji?

- Slažem se. U drugom državama premijeri i predsednici nemaju šta da se pitaju. To rade službe. To je bio period postpetooktobarske Srbije, formiranje vlade... Zoran je hteo da zadrži svoje ljude, što u principu nije moguće nigde u svetu, bez obzira na to da li su oni sposobni ili ne. To je, po meni, bila najveća greška.

Šta ste mu vi konkretno rekli?

- Rekao sam mu da treba da ima policijsko obezbeđenje. I ne samo ja. Govorio mu je to i ministar policije Dušan Mihajlović. On jednostavno nije hteo da sluša, to nije dopiralo do njega.

Ali kada ste hteli da ga sklonite u Batajnicu, očigledno je da ste znali da je bio ugrožen?

- Bilo je jasno da se nešto dešava, imali ste ubistva na ulicama, znalo se da postoji „zemunski klan“. Bilo je to posle hapšenja Bagzija. U vazduhu je bila naelektrisana atmosfera, ubistva koja su se dešavala. Bili smo na slavi kod Dragoljuba Markovića i rekao sam mu: „Druže, skloni se malo na nekoliko dana.“ Znate šta, najgora stvar je rutina u svakom poslu. Ako vi svakog dana od tačke A do tačke B idete istim putem u isto vreme, postoji mogućnost da vas neko sačeka. U ozbiljnim službama ne mogu ni premijer ni predsednik da kažu: „Vodi me tim putem.“ On je imao neku svoju rutinu i to se, na kraju krajeva, i videlo iz tih izveštaja.

Šta bi se dobilo time da je bio nekoliko dana u Batajnici?

- Izgube se rutina, vreme, ne zna se gde je... Nema te rutine koja je uobičajena. To je osnovno pravilo ako nekoga hoćete da obezbeđujete. Menjaju se maršrute, automobili...

Šta ste vi u to vreme znali o „zemuncima“?

- Ne mnogo, bavio sam se Žandarmerijom. Pokrivao sam sasvim drugi resor. Borba protiv terorizma, jug Srbije, davali smo asistenciju Upravi kriminalističke policije. Znao sam informativno. Na kolegijumima u ministarstvu se pričalo. Načelnici Boro Banjac i Mile Novaković su izveštavali o „zemuncima“. To je opet bila zona njihovog posla u koju niti sam hteo niti sam mogao da se mešam.

Kada stvari posmatrate sa distance od 15 godina, da li je ubistvo moglo da bude sprečeno? Da li su tadašnji DB i VBA direktno odgovorni što nisu imali prave obaveštajne podatke?

- Kada je jedan premijer bude ubijen, tu su zakazale obaveštajne službe. To je njihova odgovornost, bez sumnje. Jer svaki premijer ili predsednik se štiti na osnovu obaveštajnih podataka, a ne tako što ga štite policajci ili „kobre“. To je poslednja karika. Kada dođe do povlačenja obarača ili pucanja, tu policija ne može da uradi ništa. Obaveštajne službe su morale da imaju podatke.

Kako se desilo da nisu imale?

- Ne znam, to nije pitanje za mene, već za njih.

Kako je izgledao vaš poslednji razgovor sa Đinđićem?

- Često smo se viđali. Viđali smo se na sastancima, na kolegijumima, ali i privatno. Poslednji put sam ga video na Kopaoniku, kada je slomio nogu. Bio sam tada tamo s porodicom. Bili smo na večeri porodično, s nama je bio i Dragoljub Marković, Ružica, deca, moje žena i ćerka. Razgovarali smo o neobaveznim stvarima. Ponašao se sasvim normalno, nije bio potišten, utučen. Takav je bio moj utisak. Nije bio plašljiv čovek, bio je hrabar, donosio je hrabre odluke.

Dugo ste poznavali Legiju. U kom trenutku ste shvatili da je povezan sa „zemuncima“?

- Pazite, resor državne bezbednosti je bio zatvoren sistem. Kao što je i danas. To je jednostavno tako i kod nas i u svetu. DB je imao svoju liniju izveštavanja prema ministru, prema premijeru.

Znači niste znali? A kako je to moglo da se ne zna? Kako je moguće da je bivši komandant JSO povezan sa najvećim kriminalnim klanom u zemlji, da pripremaju ubistvo premijera i da to niko ne zna? Ili Legiji niko u tom trenutku nije mogao ništa?

- Opet vam ponavljam, resor DB i javne bezbednosti su bila dva tela sa potpuno različitim lancem komandovanja. Niko nije mogao da se meša u jedno ili drugo.

Ali pitam vas kroz kontekst vašeg poznanstva s Legijom.

- Viđali smo se relativno često, na zajedničkim vežabama, kolegijumima, sastancima... Na jugu Srbije smo zajedno radili.

Da li je za vas bilo iznenađenje kada se posle ubistva našao na čuvenoj listi, i to prvi?

- Iskren da budem, jeste bilo iznenađenje. Nismo se mi u privatnom životu družili. Družili smo se poslovno, kroz obaveze.

Da li vam je jasno zašto je Legija učestvovao u Đinđićevom ubistvu iako je praktično bio rehabilitovan posle 5. oktobra?

- Vidite, da neko zna odgovor na to, verovatno bi to dosad izašlo u javnost.

Prvi ste razgovarali s Legijom kada se predao. Da li je to bio vaš poslednji razgovor?

- To je bio naš poslednji razgovor u noći kada se predao. Možda smo se u sudu videli još jednom ili dva puta. Kroz staklo. Ne znam da li to može da se podvede kroz susret.

Da li je tražio da ga posetite u zatvoru?

- Nije, a ne znam ni da li je to moguće. Nikada nije bilo poziva.

Da se vratimo na noć kada jeste razgovarali, na noć predaje. Kako se predao?

- Bio sam kod kuće, zazvonio mi je telefon. Javili su se momci iz Žandarmerije koji su obezbeđivali njegovu kuću i rekli da je Legija pored njih i da hoće da se preda. Bio sam zatečen, bio je begunac broj jedan. On je razgovarao sa mnom jer su momci iz Žandarmerije zvali mene kao komandanta da me obaveste. U prvom momentu nisam ni bio siguran da je to Legija. Tek kada mi se javio i kada sam mu prepoznao glas, shvatio sam da je to on. Rekao je da je rešio da se preda. Prišao je momcima i rekao: „Ja sam Legija, hoću da se predam.“ Ni oni ga nisu prepoznali. Imao je dugu bradu, nije ličio na sebe.

Mislite li da se Legija pokajao?

- Ne znam da li se pokajao.

Da li mu je deo službi pomagao da se krije? Da li su ga krili Koštuničini ljudi, kako se spekulisalo?

- Ne znam.

Mile Novaković tvrdi da je dvoje Koštuničinih saradnika dve nedelje pre ubistva imalo kontakte i sa „zemuncima“ i sa Legijom.

- Mile je pravi profesionalac i operativac. Imao je sve podatke. On može da tvrdi i pretpostavljam da je to tačno. Ja ne znam, jer nisam imao podatke. Kažem, posao je sasvim različit. Kada se Legija predao, obavestio sam ministra, rekao mi je da će da mi se javiti za pet minuta, da ga odvedem u zgradu u Kneza Miloša.

Da je Zoran Đinđić živ, šta biste mu rekli? Kojih ljudi da se okane?

- Znate, on je bio iskusan političar.

Kako onda nije znao šta mu se sprema?

- Zoran, mali Luka i ja smo išli helikopterom u bazu JSO u Kuli na slavu svega šest meseci pre ubistva, u jesen 2002.

I ko je sve bio na slavi?

- Ceo JSO. Dušan Maričić Gumar, Zvezdan Jovanović...

Je l‘ bio Legija?

- Da, bio je i Legija.

Da li je Đinđić trebalo da ga rehabilituje? Ili je tu pogrešio?

- Ne mislim da je bilo pogrešno. Ta jedinica je imala dosta uspeha i na Kosovu i na jugu Srbije. Pazite, nije Đinđića ubio JSO, ubili su ga pojedinci iz te jedinice. Svi ostali momci i dan-danas rade u službi. Posle ubistva Zorana Đinđića insistirao sam da jedinica ostane, a da oni koji su uradili bilo koje krivično delo budu uhapšeni i procesuirani. Ali da se ne diraju ljudi koji su pošteno radili svoj posao. Oni su posle prešli u Žandarmeriju i nikada nikakvih problema nije bilo, 90 odsto te jedinice i dalje radi u službi.

O zaštiti današnjih državnika

VUČIĆA DOBRO ČUVAJU

Kako se, po vama, danas obezbeđuju srpski državnici?

- Verujem u državne organe. Problem kod svih srpskih državnika je što oni hoće da imaju glavnu reč. A to ne bi trebalo da se radi. Ne može premijer ili predsednik da kaže „hoću da me obezbeđuje Žika, Pera, Mika“. Ali vidim da Vučićevo obezbeđenje najkorektnije radi svoj posao. To je ono što mogu da vidim sa strane. Logično je da predsednika obezbeđuje vojska.

I dan-danas se pominju veze „zemunaca“ sa političarima i tadašnjim vrhom srpske vlasti. Sa Jovanovićem, Čovićem, Dušanom Mihajlovićem... Da li je Đinđić znao za sve te susrete?

- Poznajući i Čovića i Čedu i Mihajlovića, sa kojima me je upoznao sam Đinđić, ne mogu da tvrdim, ali iz svih naših razgovora mislim da su želeli da u Srbiji bude mir. Ne verujem da su radili direktno protiv Đinđića. Bili su najbliži saradnici. S kim su imali veze privatno, gde su išli, nisam upoznat.

Da li sada, posle 15 godina, treba otvoriti dosije kako bi se otkrila politička pozadina ubistva?

- To je pitanje šta bi bilo kad bi bilo. Šta u njima piše, da li oni uopšte postoje... Država ima tajne koje se ne otkrivaju. Pa ni dan-danas se u Americi ne zna ko je ubio Kenedija.

Da Đinđić nije ubijen, gde bi, prema vašem mišljenju, bila Srbija danas?

- Sigurno je da bi mnoge stvari bile drugačije. Teško je sada nešto i analizirati. Đinđić je imao i podršku Zapada, možda bi neki procesi u Srbiji išli brže, možda i ne. Nisam političar, niti sam se ikada bavio visokom politikom. Mnoge bi stvari bile drugačije.

Da li tadašnji ministar policije nije uradio dovoljno da zaštiti premijera?

- Ne zameram Dušanu Mihajloviću ništa. Ma šta ko mislio, on je bio sjajan ministar. Imali smo dnevne kontakte. Ali pitanje je i kakve je podatke dobijao. U to vreme Javna bezbednost nije imala uređaje za praćenje telefona.

A danas kažete da se sve može da se prati?

- Pa ti uređaji koštaju 200 evra. Može sve da se prati. Svaki razgovor ide u etar i sve to može da se snima.

O prvom susretu s Đinđićem

DOŠAO JE KOD MENE 7. OKTOBRA

Kako ste se upoznali sa Zoranom Đinđićem?

- Došao je kod mene kući 7. oktobra. Prethodno me je zvao Legija i rekao da bi Đinđić hteo da se upoznamo. Rekao sam: „Neka dođe kod mene kući.“ Došao je sa Čedom i Dragoljubom Markovićem. Bio je neposredan, hteo je da vidi gde živim, upoznao mi je i ćerku i suprugu. Tada sam bio rešio da napustim službu. Već sam rekao ženi, ona me podržala. Pitao je za jug Srbije, rekao sam da napuštam službu i da mi je dosta svega.

On je rekao da to ne dolazi u obzir sada kada treba da stvorimo državu, da služba i policija moraju da se rekonstruišu. Popili smo po francuski konjak. Pozvao me je odmah da upoznam njegovu ženu i decu. Sutradan sam upoznao Ružicu i decu i tada mi je rekao: „Zbog njih i zbog tvog deteta trebalo bi da pomogneš.“. I ostao sam. To je bio naš prvi susret.

Kurir / Razgovarala Sandra Mališić

Foto: Marina Lopičić, Profimedia

POGLEDAJTE BONUS VIDEO:

(KURIR TV VESTI) Evo zašto je programer ubio kolegu i pokušao da ubije sebe