Od Knina do Beograda ima nešto više od 600 kilometara. I nema tužnijih kilometara u našoj istoriji od tih. Nema duže kolone prognanih, isteranih, obespravljenih. Nema jasnije namere u Evropi od te, tadašnje, da se Srbi iz Hrvatske jednom zauvek izbrišu. Da se očisti i Krajina, da se očisti i Banija, i Lika, i Kordun, i Dalmatinska Zagora i da se konačno reši to famozno „srpsko pitanje“ u Hrvatskoj.
Isto ono čije je krvavo rešavanje započeto u Drugom svetskom ratu neskrivenim genocidom nad čitavim jednim narodom, sistematskim klanjem i ubijanjem više stotina hiljada Srba u čitavoj NDH.
I ono koje je okončano nekih pedesetak godina kasnije egzodusom i nasilnim iseljavanjem samo u „Oluji“ više od 250.000 Srba, pretežno civila, starih, žena i dece.
Neporeciva istina
Sve zajedno, rezultat ovih politika, koje razdvajaju godine, ali ne i način i namera, može se, sasvim slobodno, podvesti pod termin - istrebljenje.
I nema tu ni prejakih reči, ni manipulacija, najmanje politike. Prosto, broj Srba u Hrvatskoj je za poslednjih sedamdesetak godina toliko smanjen nasilno da su izrazi poput genocida, istrebljenja i desetkovanja sasvim adekvatni i u savršenom skladu sa golom istinom. To je, jednostavno, neporecivo, i nema potrebe tragati za dodatnim argumentima.
Veličina nije ubijena
Zato danas, uz utvrđivanje tih činjenica, hoću da se pozabavim nečim drugim, nečim što je za prognane Srbe i sve nas izuzetno važno.
A reč je o zaostavštini, o nacionalnom pamćenju, bolje reći pamćenju, memoriji jedne nacije.
Reč je o onome što nijedan progon ne može da izbriše, o onome što zauvek ostaje uklesano, o onome što čini samo srž našeg postojanja i našeg opstanka.
Reč je o veličini i reč je o dostignućima. Reč je o Milutinu Milankoviću, Srbinu iz Hrvatske. I Nikoli Tesli, Srbinu iz Hrvatske. O Josifu Pančiću, Srbinu iz Hrvatske. I o Vladanu Desnici, Simi Matavulju, Grigoru Vitezu, Josifu Rajačiću, patrijarhu Pavlu, Siniši Mihajloviću, Peđi Stojakoviću, Radetu Končaru, Jasni Šekarić, Milanu Mačvanu...
Reč je o stotinama onih koji su došavši iz Hrvatske u Srbiju ili otišavši u daleki svet učinili nešto veliko, nešto što se pamti i postaje zajedničko dobro, svih nas.
Uspeh ne može da se progna, i nije prognan. Veličina ne može da se ubije, i nije ubijena. Dostignuća su veća od svake zle namere i loše politike.
Ne širimo mržnju
A ponos zbog onoga što jesmo i šta smo uradili, tek to niko, nikada i nigde ne može da nam oduzme. Doduše, probali smo mi taj ponos sebi da oduzmemo. I godinama nismo smeli da pomenemo šta se dogodilo u „Oluji“, pravili smo se slepi i gluvi na zločine koji su počinjeni, nismo se, nigde, borili ni za žrtve ni za prava prognanih.
Danas se to menja. I svake godine Srbija otvoreno govori istinu i o „Oluju“ i o sudbini Srba u Hrvatskoj. Ne zato da bi širila mržnju ili indukovala sukobe - uostalom, upravo je Srbija ta koja insistira na ostvarivanju svih prava i ravnopravnosti, sigurnosti, hrvatske manjine u Srbiji - nego upravo suprotno, da bi budućnost i mir mogli da budu izgrađeni na najboljem mogućem tlu, na istini.
I na poštovanju prava žrtava da žale i da zahtevaju pravdu, čak i tamo gde te pravde, očigledno, nema, baš kao što nema ni osuđenih za zločine u „Oluji“.
Nikad više zbeg
Mi, jednostavno, nećemo da se pravimo ludi, niti da krijemo ni šta smo pogrešili, šta izgubili, šta više nemamo, ali ni šta smo sve zapamtili. A zapamtili smo svaki od tih više od 600 kilometara. Najtužnijih, ali i punih ponosnog naroda koji nije želeo da se odrekne svog roda i svoje pravoslavne vere.
I tim putem više niko nikada neće ići u zbeg, ali u istoriju - hoće.
Zato što je u onoj izbegličkoj koloni, bombardovanoj i mučenoj, koloni prognanih zbog vere i roda, sasvim sam siguran, negde bio skriven i taj sjajni gen, gen Tesle i Milankovića, gen graničara sposobnih da pobede u najvećim bitkama i da osvoje najviše vrhove, gen naučnika i pronalazača, onaj gen koji nas svrstava u velike narode, bez obzira na to koliko nas klali.
A plodnijeg tla za razvoj tog gena od Srbije danas nema.
Tuga i ponos
Zato, prvih dana avgusta ne treba samo da tugujemo, bez obzira na to što je ta tuga neizbežna. Treba da budemo i ponosni. Pre svega zbog svega onog velikog što su Srbi iz Hrvatske doneli u Srbiju, i zbog svega velikog što su tamo ostavili. Tesla je i dalje u Lici. Milanković je još u Dalju. I Srbi su.
I ne možete ih izbrisati i ne možete im izbrisati ni rod ni veru. Posle svega izrečenog teško je doći do zaključka koji iznosim. A to je da će Srbi i Hrvati u budućnosti morati da sarađuju jer samo tako moći će da opstanu.
I jedni i drugi suviše smo mali da bismo u nastavku mržnje i sukoba mogli da postojimo i opstanemo. Za to je neophodno ispunjenje samo jednog uslova, a to je međusobno poštovanje i razumevanje drugačijeg pogleda na prošlost. Bolju budućnost u našim odnosima, siguran sam, razumeće i mučeni i prognani srpski narod iz nepregledne kolone od više od šest stotina kilometara.
Kurir / E.K.
Foto: Marina Lopičić, Arhiva
