Posle svega što je prošao u životu, Momir Bulatović i dalje o svemu govori sa blagošću mudrog čoveka, ali i sa entuzijazmom. Otuda o nekim nepravdama reaguje bez jeda, jednostavno, pomiren sa činjenicom da je sve to život. Bio je akter i svedok mnogih politički presudnih događaja, za države i pojedince. Jedan je od retkih Crnogoraca koji se rodio u Beogradu.
Predsednik Crne Gore je postao sa 32 godine i vodio je osam godina, uključujući one najgore, ratne godine. Potom je od 1998. do 2000. bio predsednik vlade Savezne Republike Jugoslavije, baš u vreme NATO bombardovanja. Takođe, bio je akter svih događanja u Dejtonu. Do 1997. Momo i Milo (Đukanović) bili su kao dva oka u glavi. A onda je uz malu pomoć Amerikanaca sve krenulo drugim tokom.
Na pitanje kako je uspeo da tolike godine bude u politici a da ne završi u zatvoru, ni u Hagu, niti da se protiv njega otvara neka koverta, s osmehom kaže da mu je i samom pomalo neprijatno kada se seti gde je sve bio i šta sve radio tokom politčke karijere. Bila su to vremena raspada jedne ideologije, jedne države, građanskih ratova i sankcija onih država koje vole da se predstavljaju kao međunarodna zajednica. Sasvim spremno kaže da je više razloga koji su pomogli da sačuva slobodu, izbegne zatvor i javno poniženje.
- Mudrost držim kao svoje najveće bogatstvo koje mi nije darovano samo rođenjem, već i ogromnim iskustvom a i zahvaljujući velikom broju umnih ljudi čije sam reči slušao ili knjige čitao. Drugi je bila moja ondašnja mladost. U 33 oj godini postao sam šef partije. U jednopartijskom sistemu to je mesto koje daje potpunu vlast. Komunisti se nikada nisu previše obazirali na zakone i njihovu primenu iznad svoje ideologije. Stoga sam morao da budem svestan da, čak i kada bi moja karijera trajala dve decenije, opet bi mi ostalo dobro parče života bez vlasti i privilegija. I treće i, najvažnije, odlučio sam da ne kradem. Kao klinac sam radio kao konobar i nakrao se za celi život. Kao šef države ili vlade, čovek ima mnogo veće odgovornosti da bi rizikovao da ga neko uhvati u lopovluku.
Učesnik ste pregovora u Dejtonu, a danas bi najveće dostignuće Zapada bilo da se taj sporazum obori. Kako procenjujete dalji razvoj situacije?
- Stvari su veoma jednostavne, ali stalno neko želi da ih neracionalno iskomplikuje. Dejtonski mirovni sporazum je zaustavio užasni građanski rat u BiH i više od dve i po decenije ona živi u stvarnom miru. Dakle, Dejtonski sporazum je doneo mir i on mora biti branjen i očuvan. Ja se ne bavim dnevnom politikom, pa tako i o Republici Srpskoj ne mislim na politički način. Volim da dođem u Banja Luku i posebno Hercegovinu. Radujem se kada se moja ujčevina, Hercegovci, međusobno slažu. Strepim kada se, onako dobro (srpski) posvađaju, ali zbirno osećam da smo jedan te isti narod. Pogledajte u Hercegovini, između Gacka i Nikšića, čak su nam i prezimena ista.
Šta niste rekli ili napisali o tim pregovorima?
- Mislim da su ljudi skloni zaboravu da su dve ličnosti bile presudne za uspeh mirovnih pregovora u Dejtonu. Prvi je Njegova svetost patrijarh Pavle. Bez njega ne bismo bili u prilici da Srbi odlučuju jednim glasom. U Dejtonu su američke diplomate to cenile nazivajući taj naš unutrašnji dogovor – "Patrijarhov sporazum".
Drugi je Slobodan Milošević. Dejton je od njega stvorio srpskog državnika od istorijskog značaja. Još su strasti razbuktane, još mnogi imaju emocije prema njemu, ali siguran sam da će naredne godine nesumnjivo potvrditi ovaj moj stav. Želim i ovom prilikom da ponovim savet koji izgovaram u svakom javnom obraćanju građanima Banje Luke: "Nazovite glavni gradski trg – Trg Slobodana Miloševića". Njegov potpis je na tapiji kojom je stvorena Republike Srpska.
Kako vam izgleda ono što Dodik radi u Sarajevu?
- Podržavam Milorada Dodika i Željku Cvijanović u odbrani dejtonske BiH.
Bili ste predsednik Savezne vlade od 1998. do 2000. Evo, obeležava se i 20. godišnjica pregovora u Rambujeu, a uskoro će ista godišnjica od početka NATO bombardovanja SR Jugoslavije. Da li se nešto moglo izbeći, šta je trebalo drugačije uraditi?
- Bombardovanje SR Jugoslavije je promenilo savremenu svetsku istoriju. Sam predsednik Ruske Federacije Vladimir Putin je to u više navrata istakao. Da bismo izbegli napad te nečuveno snažne vojne sile, uradili smo sve što je bilo u našoj moći. Očigledno nedovoljno. Profesor na Oksfordu, Piter Frankopan, u novoj knjizi 'Putevi svile – Nova istorija sveta' pokazuje puteve američke imperije od Drugog svetskog rata do današnjih dana. Amerika je uništila Bliski istok. Posebno su se sramno navadili na Irak i Sadama Huseina, kao i na Iran koji se, ipak, pokazao kao malo tvrđa voćka.
Bili ste bliski sa Miloševićem, kako vreme odmiče i politički život Srbije postaje sve burniji, šta možete danas reći o njemu?
- Već sam rekao, Slobodan Milošević je bio veliki državnik i veliki čovek. Ponosan sam na saradnju s njim. Republika Srpska je njegov najveći uspeh, kao i Rezolucija SB UN 1244 kojom Kosovo i Metohija predstavljaju integralni deo Srbije. Imalo bi i više da se kaže, ali je i ovo sasvim dovoljno.
Da li je istina da vas je Milošević spasio Haga? Da li je znao da će i on završiti tamo?
- Da, spasio me je da ne odem u Hag, odredivši Nikolu Šainovića, potpredsednika moje Savezne vlade da koordinira logistiku na Kosovu i Metohiji, u uslovima NATO agresije. Nikola je, ni kriv ni dužan odslužio više od 12 godina zatvora. Svi, na čelu sa Slobodanom Miloševićem, generali vojske Jugoslavije i policije Srbije, znali su da već jesu ili će biti optuženi. To im nije smetalno da svoje poslove obave časno i na ponos uniforme i države koju su branili.
Koja osećanja imate sada kada gledate svog zemljaka Radovana Karadžića u Hagu? Bili ste svedok njegove odbrane, koliko ste mu pomogli?
- Bio sam svedok odbrane u procesu protiv Radovana Karadžića. Nisam mu mnogo pomogao, a žarko sam želeo da to uradim. Ja sam ubeđen u njegovu nevinost. On nije ratni zločinac, već borac za slobodu i ravnopravnost Srba u BiH. Čvrst je Radovan. Mogu ga osuditi, ali ga ne mogu pobediti.
Bili ste predsednik Crne Gore od 1990. do 1998. Može li da se pojavi neka vaša 'koverta'?
- Da je bila neka moja koverta, odavno bi je iskoristili. Ja se odavno ne bavim politikom, ali slobodno idem i Srbijom i Crnom Gorom. To je bogatstvo koje nije moguće kupiti milionima evra.
Kako ste spasili Trebinje i zahvaljući čemu niste platili učešće Crne Gore na dubrovačkom ratištu haškom optužnicom?
- U poslednje vreme me iskreno nervira pojednostavljeno i idiotsko tumačanje angažovanja jedinica JNA na dubrovačkom ratištu. Neznanci su preglasni u opisu 'ratnih zločina' i osvajačkih namera. Crna Gora je obavezana istorijskim i državnim razlozima da brani Hercegovinu. Mi smo Trebinje odbranili na osnovu međunarodno priznatog prava na samoodbranu Crne Gore. Jer, da su tada Srbi bili proterani sa svojih ognjišta od strane zengovaca i mudžahedina, oni bi naoružani prešli na teritoriju Crne Gore i niko ne bi mogao da spreči njhov obračun sa lokalnim Hrvatima i muslimanima Bošnjacima. Da nam je to pravo priznala i ondašnja američka administracija, svedoči non-paper.
Nedavno ste otkrili da je Evropa trebalo 1999. da izvrši kopnenu invaziju na SRJ, ali da nije uspela da sakupi vojsku, pa je NATO trebalo da završi posao iz vazduha.
- Da, konačno je potvrđeno ono što smo odavno slutili. NATO je imao planove, ali nije imao trupe da zauzme Kosovo. Amerikanci su, tim povodom, dobrano natrljali uši svojim evropskim saveznicima okupljenim u grupi 'Prijatelji Kosova'. Šarena družina koja jedino ume da drži vatrene govore, a nije bila spremna da krvari za svoje prijatelje...
Gde su danas 'momirovci' u Crnoj Gori? Jesu li prešli u Beograd?
- Ako pod 'momirovcima' podrazumevate Crnogorce koji nisu antisrbi, koji vole Srbiju i Rusiju i spremni su da pošteno žive od svoga rada, onda ih je Crna Gora prepuna. Oni predstavljaju ubedljivu većinu, ali im nije dozvoljeno da to i pokažu. Barem ne još.
MOGAO SAM DA BUDEM MILO ĐUKANOVIĆ
Jesu li vam zaista 1996. nudili u Beloj kući da budete Milo Đukanović i zašto niste prihvatili?
- Da, o tome sam pisao. Nisam prihvatio jer smatram da sam pametan i znam kako svi američki vazali završe. S druge strane, nisu me imali čime uceniti. Ali, kada odbijete takvu ponudu Amerike, to je automatski kraj vaše političke karijere. Moja odluka je bila i ostala da postoje važnije stvari u životu nego li je uspeh u političkim poslovima.
(Kurir.rs/ Faktor magazin)
NE PROPUSTITE
