Naš proslavljeni glumac i scenarista Radoš Bajić (65) priprema dve nove serije u očekivanju da se po gledanosti približe kultnoj "Selo gori, a baba se češlja". Naredne nedelje u prodaji će se naći i njegova nova knjiga "Samo je Morava večna", a u Kurirovom intervju nedelje govori o politici, zašto ga nema na ulicama i kako vidi svog kolegu Sergeja Trifunovića kao vođu jednog političkog pokreta. Osvrće se i na proteste opozicije, ističući da ne vidi sebe na ulici među kolegama koje šetaju protiv aktuelne vlasti.
Godinama svake nedelje pišete kolumne, šta je presudilo da knjiga "Samo je Morava večna" sada ugleda svetlost dana i kako ste napravili izbor? - Ideju da objavim knjigu autorskih tekstova dao mi je Manjo Vukotić, jer je smatrao da isti imaju trajnu vrednost i da su svedočanstvo jednog vremena. A izbor tekstova sačinio je Petar Arbutina, glavni urednik "Službenog glasnika", koji je i izdavač. Za skoro dve decenije, koliko u raznim štampanim medijima objavljujem kolumne - nikada se nije desilo da sam pozvao urednika i rekao mu "Čuj, ja bi hteo da napišem jedan tekst o tome ili tome. Hoćeš li ti to da objaviš?" Uvek je bilo obratno. Tekstovi koje objavljujem su mi ventil - da ne puknem. Da mogu suvereno da kažem šta mislim o nekim društvenim pojavama, o kulturi, politici, o sadašnjosti i kolektivnoj budućnosti srpskog naroda - koja je, nažalost, i dalje krajnje neizvesna... I da ostanem živ.
Da li vam to uvek polazi za rukom? - Pa, ne baš... U decenijama iza nas izborio sam se za tzv. skupocenu slobodu. Da li bih smeo da osmotrim svoj lik u ogledalu ili da pogledam u oči svoje unuke ako bih se plašio da napišem to što mislim. To se uvek pitam kada treba da objavim nešto što drugi ne smeju. Ta vrsta straha i autocenzure bi me razorila. Ali to znači da moraš stajati iza onoga što napišeš, moraš biti odgovoran i spreman na konsekvence. Jer ljudi najčešće ne vole da o sebi pročitaju nešto loše. Osnovno što se trudim u svojim tekstovima je da ne budem zlurad, da ne ružim dostojanstvo i integritet ljudi o kojima pišem i da se čuvam govora mržnje, koji se, nažalost, odomaćio u našem javnom životu.
Ko je negodovao i zvao vas zbog kolumni? - Političari su moji najveći obožavaoci. Na primer, jednom se javljao Vuk Drašković, s kojim sam inače prijatelj, i negodovao zbog konteksta u kom sam pomenuo njegov SPO. Takođe, nezadovoljan iznetim stavovima u mom tekstu, reagovao je i jedan od najviših zvaničnika Akademije nauka. Za vreme svoje vlasti demokrate su redovno nastojale da me kanališu, a o SNS i da ne govorim. Mnogo puta sam dobijao informacije o tome da se o meni raspravlja na najvišim stranačkim organima. Umesto da vode državu, oni raspredaju šta je ko napisao. Mnogo puta sam dobijao po leđima, jer je kod Srba vlast najčešće osvetnička, ali hvala bogu, imalo je gde da se udari. Ipak, gurao sam i guram dalje kako osećam da treba i kako bog zapoveda.
Koliko se Radoš Bajić promenio za 15 godina, a koliko Srbija? - Tačan i zadovoljavajući odgovor bi bio da sam se ja neminovno promenio nagore, a Srbija nabolje. Makar bi tako valjalo da bude. Ali, nažalost nije. Pogotovu u unutrašnjosti. Ponekad se čini da je u nekim mestima u Srbiji vreme stalo. Nema nikakvog napretka, ni prosperiteta. Samo mrtvilo i čamotinja. Ali ipak, voleli ili ne vlast Aleksandra Vučića, koju i sam često kritikujem, mora se priznati da je Srbija poslednjih godina napravila vidljiv ekonomski napredak pred kojim je nesolidno zatvarati oči. A o tome koliko sam se ja promenio, ni najmanje mi ne ide u prilog da govorim. Uprkos svemu - niko me nikada neće videti da sam zatezao očne kapke ili da sam ofarbao kosu. Kad propadam, nek propadam dupke i prirodno.
Dve nove serije: Pomirio Pink i RTS
Pripremate dve nove serije: drugi ciklus "Psi laju, vetar nosi" i "Preživeti Beograd". Kako ste uspeli da "pomirite" Pink i RTS? - Tačno je, snimanje jedne serije počinje u martu, a druge u junu. Kod Srba je sve u suprotnostima i antagonizmima, ili četnici ili partizani, ili Partizan ili Zvezda, ili RTS ili Pink. Nema normalnosti, tolerancije, a rekao bih ni previše profesionalizma. Naša produkcija "Kontrast" je izrasla u ozbiljnu producentsku kuću koja na programskim, medijskim i ekonomskim principima odlično sarađuje sa RTS, koji je moja matična kuća, ali i s Pinkom, koji je najjača komercijalna televizija na ovim prostorima. Mi u te saradnje ne ulazimo tako što kompromitujemo jednog partnera za račun drugog, nego se trudimo da kvalitet programa bude osnovni sinonim naše prepoznatljivosti i produkcije.
Svedoci smo "cvetanja" serija na domaćoj TV. Kako vam se dopadaju serije "Uspeh" kanala HBO ili "Besa", koju su radili Englezi? - Što se tiče serija koje ste pomenuli, pozitivan sam, jer su snimljene kod nas i zbog toga što su u njima igrali naši ljudi i radili ih naši filmski radnici. Inače, dajte meni budžet koje su imale te serije, pa da zajedno vidimo šta ćemo napraviti. Inače, danas se u Srbiji TV serije snimaju na svakom ćošku. Međutim, u masovnoj produkciji nema ni kvaliteta ni novih vrednosti, snimaju se serije koje treba da popune vreme između dva bloka reklama. To vam je čista zakonomernost tržišta: mala ponuda - dobar kvalitet, velika ponuda - loš kvalitet. Drugi problem je što se uništava domaća TV serija, koja je kao žanr stvarana decenijama, koju su profilisali veliki autori poput Lole Đukića, Novaka Novaka, Slobodana Stojanovića, Gordana Mihića, Siniše Pavića... Umesto toga, postalo je moderno da se u mnogim ostvarenjima koje gledamo danas preuzimaju duhovne i civilizacijske vrednosti drugih kultura i naroda, od tursko-grčko-španskih sapunica pa do hrvatštine. U njima vrvi od laži, konstrukcije i falsifikata. Naše vaterpoliste jure s kamama po splitskoj rivi da ih zakolju, a srpski autori snimaju srceparajuće sapunice u kojima lepo obučene purgerke i beogradske sponzoruše ćaskaju u kafićima na Tuškancu i Strahinjića bana u Beogradu gde su bolji frajeri. U Zagrebu ili Beogradu. Strašno i prilično idiotski.
Kad ste pomenuli već Hrvate i incident u Splitu... Šta mislite o globalnoj reviziji istorije, gde se relativizuju i zločini Holokausta i Jasenovac? - Mislim da je to veoma opasan civilizacijski proces. Isto vam je kao s radioaktivnošću - može da ubije, a koristi se u mnogim prilikama da bi se čoveku spasao i produžio život. Isti je slučaj i sa filmskom i televizijskom produkcijom, koja ima masovnu percepciju. Sve zavisi od toga šta su namere. Laž postaje istina ako se upakuje u skupu produkciju koja mami. Mislim da smo tu kao društvo veoma neoprezni. Avanturisti nam vršljaju i po baštini, tradiciji i istoriji.
Mnogi glumci aktivno učestvuju na protestima građana i dela opozicije. Šta mislite o protestima i o njihovom učešću? - Već sam javno izneo svoj stav da podržavam pravo građana i opozicije da iskažu svoje nezadovoljstvo stanjem u društvu. Ali veoma lično, kao neko ko dugo živi i pamti - ne mislim da je Srbiji potreban rimejk s iznuđenim trijumfom ulične demokratije po svaku cenu. Vidim da veliki broj mojih kolega misli drugačije, što je njihovo pravo. Uzgred, često mi se čini da je reč o jednoj vrsti inercije, kao i da neke kolege teško razdvajaju predstavu u teatru i monolog sa scene od onoga šta i kako govore na protestnim skupovima. Umesto odgovornosti za izgovorenu reč, prisutna je velika doza egocentrizma i egzibicionizma, od koje nosioci opozicionih ideja u srpskom društvu i političkom životu teško da mogu imati bilo kakve koristi.
Prema vašem mišljenju, u kom smeru će ići sučeljavanja i podele u srpskom društvu? - Živimo u vremenu oštrih i po život opasnih diferencijacija. Svi govore o ljudskim slobodama i pravu na sopstveno mišljenje, a čim neko misli drugačije, on je odmah izdajnik ili bot. Ovo vreme ne trpi sopstveno mišljenje. Ili si jedno, ili drugo - trećeg nema. To je veoma opasno i pokazuje da živimo u vremenu permanentne destrukcije i prikrivene agresije koja može svakog časa da bukne kao požar. Zbog toga smatram da su nam potrebni državotvorni, odgovorni i pametni ljudi i u vlasti i u opoziciji, kojima je Srbija preča od svake političke kombinatorike. Njihova dužnost je da drže pod kontrolom trenutne procese u srpskom društvu - da se ne izrode u krv i nesreću velikih razmera.
Planirate li i vi da se pridružite svojim kolegama koji protestuju? - Verujem da nije mali broj onih koji znaju da je mene zbog kritika koje sam im javno upućivao vladajući SNS držao veoma visoko na rang-listi državnih neprijatelja - na stubu srama i na krstu izdajnika. Ako koza laže, rog ne laže. A sve to zbog Ustavom zagarantovanog prava kojeg nikada nisam želeo da se odreknem - da govorim ono što mislim. Mnogi lideri opozicije, s kojima sam i danas u prijateljskim odnosima, to dobro znaju. Dakle, ako je sudeći po tome, ja bi prvi trebalo da istrčim na ulicu i da se uopšte i ne vraćam kući. Međutim, uz rizik da budem satanizovan, ocrnjen, napadnut od ekstremnih prvoboraca protiv autokratske vlasti, ja odlučujem da ostanem kod kuće.
Budite konkretniji. Zašto? - Život nam je prošao u sirenama, haosu, pištaljkama, halabuci, šerpama i strahu od sutrašnjeg dana. Po meni, samo i jedino su izbori put koji će nas izvesti iz duboke političke i nacionalne krize u kojoj smo se našli - a ne patetična retorika nekog glumca koji nije zadovoljan jer mu serija nije prošla na RTS. Zato današnja vlast i opozicija moraju pokazati istorijsku odgovornost u jednom od najdelikatnijih trenutaka savremene srpske istorije - i rešiti ono što ulica ne može. Moraju utucati rogove, bez obzira na to što se privatno ne vole, moraju se dogovoriti i što pre postići konsenzus o izbornim uslovima sa kojima će svi biti zadovoljni. A onda će narod reći svoje.
O novom lideru PSG: Ne bavim se Sergejom
Glumac Sergej Trifunović je postao i lider PSG. Kako gledate na njegovo angažovanje? - Nisam zlopamtilo, ali se ne bavim likom i delom dotičnog. On najbolje zna zbog čega. Ako bih iskreno odgovorio na vaše pitanje - moj odgovor mu svakako ne bi išao u prilog. Ipak, ma šta da mislim, pokušavam da budem džentlmen. Ne želim da jedan veoma ružni događaj sa pres-konferencije od pre osam-devet godina, na kojoj nisam ni bio prisutan - kada me je dotični bez ikakvog razloga najbrutalnije napao - bude input za moj odgovor koji bi mogao da liči na revanšistički. Makar bi se to tako shvatilo i protumačilo. A ja to ne želim. U svakom slučaju, želim mu sve najbolje. Svako žanje kako je posadio i svako nosi samar svog života.
Razgovarao: Ljubomir Radanov
Foto: Dragana Udovičić i Nemanja Nikolić
