LJUBIŠA RISTIĆ: Šerbedžija sebe naziva HRVATSKIM GLUMCEM, nije ništa sporno što mu ovde nisu dali nagradu! ŠOK INTERVJU

Sedimo u pozorištu KPGT pored kamina, a glumci polako stižu na probu. Nedelja je veliki dan za novu generaciju studenata proslavljenog reditelja, jer se ponovo igra predstava „Psovanje publike“ Petera Handkea.

Za razgovor s Ljubišom Ristićem, levičarem i bivšim predsednikom JUL, ne treba poseban povod, ali Handke, Srbija i Milošević ponovo su tema koja je podelila Srbe, ali i svetsku javnost.

Da li ste iznenađeni odlukom da Peter Handke dobije Nobelovu nagradu za književnost?

- Nisam očekivao da će Handke dobiti nagradu. Odluka švedske akademije je za mene bila veliko iznenađenje. On je čovek koji je još pre 20 godina zaslužio Nobelovu nagradu. Najviše su iznenađeni njegovi mrzitelji. To je bila velika šamarčina za njih i zato je zavladala ova panika. Više im ne valja ni Nobelova nagrada, ni Švedska akademija nauka (smeh). Pobeda Handkea je velika rehabilitacija Nobelove nagrade za književnost, posebno nakon skandala od prošle godine. Akademija je postigla dve stvari. Prvo, dobili su ogroman publicitet, a drugo, pokazali su da nisu telo koje se bavi politikom, već vrednuju književnost. Handke je sebi odavno obezbedio mesto u istoriji književnosti, sa ovim priznajem ili bez njega.

Da li ste iznenađeni reakcijama javnosti na ovu odluku?

- Nisam iznenađen. Očekivao sam ovakve reakcije iz Amerike, ali i iz Albanije, Bosne i Hrvatske. Oni su samo ponovili optužbe na račun Handkea. Mene jedino interesuju reakcije iz Srbije, iz tzv. kulturne elite.

Što smo opet podeljeni zbog Handkea?

- Nismo podeljeni. Postoji grupacija umetnika koja teroriše našu kulturu i javnost godinama, a time pokazuje svoju drugorazrednost na polju umetnosti, što nadoknađuje svojim političkim angažmanom.

Na koga ciljate?

- Politički angažman najočitiji je na primeru Filipa Davida i Biljane Srbljanović. Oni imaju tanko ili osrednje umetničko delo, ali uporno govore da je Milošević Ajhman, a Srebrenica Holokaust, kao što tvrdi Srbljanovićka. Tužna je priča o Filipu Davidu. On koristi svoje poreklo da druge optužuje za negiranje genocida. On zaboravlja jednu važnu stvar - da je Peter Handke ovog časa najistaknutiji antifašista u Evropi, jer se u svojoj literaturi suprotstavlja nacizmu. Deo javnosti nema svest o njemu kao piscu. On nije hermetičan, već superioran po svom načinu pisanja. Ne kažem da on ne misli o politici, ali vrednost njegovog dela nije u stavovima, već u tome što je fantastičan pisac. On pripada rodu Homera, Tolstoja i Servantesa, a ne političkim aktivistima i misliocima.

Biljana Srbljanović je u sukobu sa Handkeom već više od 20 godina. Zašto?

- Napadati Handkea je vrlo unosno, jer obezbeđuje da tvoje male i dosadne dramulete promovišeš u svetu. Njeni komadi se više ne igraju u Evropi nakon što joj je Handke odgovorio. On je Biljanu opisao u samo dve reči - kao NATO kurvu i da nema s njom nameru da se raspravlja. Posle toga, njene drame više niko ne uzima za ozbiljno. Evropa dobra zna ko je ko. Biljana je jedna komična figura koja je izbačena iz četničkog časopisa Pogledi iz Kragujevca zato što je u filmskim kritikama imala običaj da pravi rasističke primedbe na račun Afroamerikanaca. Neka ona nastavi da kvari decu na Akademiji, predajući im dramaturgiju. Ružno je od nje i to što cinkari svog dilera kad je policija uhvati s drogom. To je niže od bilo čega drugog. Srbljanovićka kaže za Handkea da je đubre, a Filip David da je moralna nula. Oni su tim izjavama najbolje sebe opisali.

Kako je izgledao vaš susret s Handkeom?

- Igrali smo pet njegovih drama i Handkeovi prevodioci su ga doveli u KPGT. On je jednog dana samo banuo kod nas i tako smo počeli da se družimo. Nisam ja nikakav prijatelj s njim. Došao je u pozorište i za nas je to bila velika radost.

O čemu ste razgovarali?

- O svemu. Kad je došao na Miloševićevu sahranu, dao mi je pesmu koju je napisao. Handke nije krio jasan stav da obožava Jugoslaviju. On je patio zbog uništenja te zemlje. Majka mu je Slovenka i on je njih molio da ne razbijaju tu idealnu zemlju. Nas je najviše zbližila ljubav prema Jugoslaviji. Divim se njegovom tekstu o jezerima u Manči koja su nestala. On postojbinu Don Kihota poredi s Jugoslaviji, napisao je najlepšu pesmu o našoj zemlji.

Protekle nedelje saznali smo ime dobitnika Dobričinog prstena. Mirjana Karanović je dobila ovo priznaje, a ne Rade Šerbedžija. Da li je to za vas iznenađenje?

- Mira je velika glumica i zaslužila je Dobričin prsten. Rade nije ništa izgubio što ga nije dobio. Mislim da nije praksa da se ova nagrada dodeljuje stranim glumcima. Šerbedžija sebe naziva hrvatskim glumcem. Ne vidim tu ništa sporno.

Danas igrate „Psovanje publike“. Da li je će sad Handke ponovo postati omiljeni pisac i u drugim pozorištima?

- Neće. Naša pozorišta ne razumeje Handkea. On je napisao više od 80 romana, desetine knjiga poezija i dvadesetak drama, ali ga Srbi ne čitaju. Njega Srbi znaju preko filmova. Ljude u pozorištu zanima samo profit. Ne može se očekivati od pozorišta, kojima je vrhunac repertoara što igraju Biljana Srbljanović, da postave neko Handkeovo delo. Ne razumem izjave da on ništa već 30 godina nije napisao. U Americi su ga napadali zbog stavova o bombardovanja Srbije, ali su mediji napisali hvalospeve o „Moravskoj noći“. On piše bolje nego ikad. Možda su ovi viđeni Srbi samo ljubomorni, kao Bulatović na Danila Kiša. On bi dobio Nobelovu nagradu, a to je zaslužio.

Zašto najviše volite „Psovanje publike“?

- U njemu se Handke obračunava s avangardom 20. veka, stavlja tačku na teatar kakav je bio poznat do šezdesetih godina i započinje novu eru pozorišta kakvo danas poznajemo. Za mene je taj tekst neka vrsta pozorišne akademije, koja preispituje sve, od Aristotela do Brehta. Uz to, on je i duhovit, vrsta sinteze intelektualnog i zabavnog.

O seriji o Slobi i Miri

ISPRIČATI PRIČU KROZ OČI TELOHRANITELJA

Mladi reditelj Bojan Vuletić najavio je da snima seriju „Porodica“ o hapšenju Slobodana Miloševića. Kako vi vidite taj potez? - Autori serije bili su kod mene da porazgovaramo. Rekao sam im da njihov dramaturški pristup nije dobar. Ugledaju se na seriju „Černobilj“, a mislim da bi bilo ispravnije da ispričaju priču kroz vizuru nekog telohranitelja ili nekog sporednog čoveka pored Miloševića. Sa junacima u seriji kao što su Sloba i Mira moraju da budu spremni da će ih svi napasti da to ne valja. Mislim da treba da prođe još mnogo godina da bi se na Miloševiće gledalo bez imalo strasti. Neki i danas njega smatraju kao najboljim predsednikom. Devedesete su vrlo kompleksno vreme.

Kurir.rs/ razgovarao Ljubomir Radanov Foto: Marina Lopičić, EPA/Julien de Rosa