Ričard Grenel, baš kao ni Berni Sanders, nisu nikakakvi izuzeci, kako mnogi pokušavaju da predstave, nisu revolucionarni ekstremi već predstavnici velikog broja Amerikanca. Grenel se pojavljuje kod Dejva Rubina, Džo Rogan podržava Sandersa. Obojca su, Dejv i Džo, deo inteklektalne mračne mreže, vrlo uticajne grupe američkih intelektualaca, ljudi koji nisu ni rasiste, mizogini ekscentrici, homofobi, islamofobi i drugo što im se pripisuje, već ljudi koji uviđaju slabosti okoštalog i nekad korumpiranog sveta američkog establišmenta i establišmenta međunarodnih organziacija i traže odgovore na globlane izazove primerene novim globlanim okolnostima. To je grupa modernih ljudi koji imaju hrabrosti da otvore pitanja slabosti stavljanja identitetskih politika iznad klasnih, demokratskog deficita multikulturalizma i apsurdnosti u koju je skrenula preterana politička korektnost. Oni obraćaju pažnju i na nepopularne, ali bitne teme poput monopola privilegije žrtve u javnom diskursu.
Nemački i kosovski establišment se, baš kao i okoštala i intelektualno ulenjena srpska samoproglašena elita u mnogim sektorima, na ovo teže navikavaju nego Srbija predsednika Vučića. Biti prijatelj sa Izraelom i preko jevrejskih i izraelskih veza argumentovati svoju poziciju u SAD, jedna je od najvećih legacija Vučićevog predsedovanja Srbijom koja se retko konstatuje. Tu su i povratak patriotizma kao ključnog kohezionog faktora u društvu, a ne poslednjeg utočišta hulja, te razdvajanje legitimnog pitanja nacionalnog od nacionalističkog.
Na Kosovu, s druge strane, na vlasti i u opoziciji, ali među velikom brojem nevladinih organzacija, dominantna matrica je i dalje insistiranje na monopolu žrtve bez adekvatnog odgovora na okolnost da se dvadeset godine od kraja sukoba i dalje niko nije procesuirao za 1.500 nestalih, najverovatnije pobijenih, Srba i drugih nealbanaca, raznovrsnosti prividne koja ne može biti identitet, više centara iz kojih se vodi zvanična spoljna politika, nacionalizma koji se pravda mladošću, odbijanje suočavanja sa realnošću da ih pola sveta ne priznaje kao suverenu državu.
Na duže staze, bez obzira koja će Grenel funkcije zadržati i koliko dugo će ih obavljati, ili da li će Sanders dobiti nominaciju demokrata, za Srbiju je bitno da ove trendove i dalje prati i razume, ako uistinu hoće da ponovo bude saveznik SAD.
I na kraće staze, okolnost da Grenel ostaje specijalni izaslanik predsednika Trampa za Kosovo i Srbiju, za Srbiju je, čini se, bolja vest nego za Kosovo, kao što je dobro i što je Metju Palmer izaslanik Stejt Departmenta za Zapadni Balkan. Kosovski lobisti, pod plaštom političke analitike, nadali su se raskolu između njih, koji se, na sreću, ne naslućuje. Predstojeća poseta Hašima Tačija SAD i nivo sastanka koji bude imao biće nam indikator kako SAD vide format nastavka dijaloga i pod pokriljem EU, pre svega ko je legitimni predstavnik Kosova u njima.
Ako Miroslav Lajčak bude novi izaslanik EU za Zapadni Balkan ili za pregovore Beograda i Prištine, treba se nadati da ga Grenel i drugi neće pritiskati na način na koji su to Amerikanci radili dok je bio visoko predstavnik u BiH, ali da će uspostaviti dobru saradnju. Lajčak može znatno da utiče na Crnu Goru kojoj je pomogao da legitimno postane nezavisna, pre svih, da prihvati nekonvencionalno rešenje odnosa Beograda i Prištine.
Slovačka je aktivna članica neformalne inicijative centralno i istočnoevropskih članica EU "Tri mora" kojoj su SAD upravo opredelile milijardu dolara pomoći da postane energetski nezavisnija od Rusije i bolje infrastrukturno povezana. Mali Šengen, inicijativa predsednika Vučića koja ima Grenelovu podršku, a kojoj se i Kurti i Haki Abazi, njegov potpredsednik, intenzivno opiru bez adekvatnih argumenata, a u očitom strahu od približavanja Srbije i SAD, idealan je interfejs da se ceo Zapadni Balkan poveže sa Tri mora. Srbija ima i dodatni adut - jedina je dunavska zemlja zapadnobalkanske šestorke. Mnogi nisu svesni značaja brzog razmeštanja trupa sa severostočnog krila NATO ka Crnom moru na primer. Novi klaster poglavlja u nacrtu EK za proširenje Zelena agenda i održiva povezanost bi takođe mogao biti značajna kopča u ovom pravcu i Srbija bi je mogla koristiti da prevaziđe velike ekološke probleme, energetsku zavisnost i nastavi da jača svoj položaj kao jakog infrastrukturnog čvorišta.
Poseta predsednika Vučiča SAD, koja je samo par dana posle Tačijeve, biće takođe značajna za procenu mogućnosti postizanja kompromisa koji bi ove pozitivne trendove u Srbiji mogao da ojača. Rizik je u vođenju zemlje nekad potreban. Iako možda ne može da podrži ceo paket rešenja izraelsko-palestinskog spora, Srbija bi mogla otvoriti neku vrstu predstavništva u Jerusalemu. Još bitnije, morala bi imati kritičniji pristup prema aktuelnom režimu u Iranu, ne samo na osnovu toga da li on priznaje ili ne Kosovo.
Jer i Grenel je političar, a tretiranje celog Hezbolaha kao terorističke organziacije je visoko na njegovoj agendi. Ova promena kursa Srbije bila bi primećena i u Izraelu i jevrejskim krugovima u SAD s kojima se Srbija s pravom jače povezuje, a predsednik Vučić upravo i ide na kongres moćnog IPAC. Srbija bi time i nešto više uskladila svoju politiku sa politikom EU. Srbija bi trebala da rizikuje da pomogne Amerikancima da pomognu nama, da podrže ono što mi smatramo malim realnim kompromisom. To ne bi smelo ugroziti EU perspektivu Srbije na duge staze.
Kurir.rs
