U "žutoj kući" u Albaniji, gde su krajem devedesetih vađeni organi Srbima otetim na Kosmetu, postojala je soba koja je bila opremljena kao privatna klinika. U tu kuću je više puta dolazio nekadašnji komandant Oslobodilačke vojske Kosova (OVK) Ramuš Haradinaj, ćerki vlasnika kuće je davao novac... Organi Srba su iz te kuće, nakon vađenja, išli direktno u Tursku, gde su prodavani.
Ovo su tvrdnje koje je u iskazu srpskim istražiteljima svojevremeno izneo Albanac, svedok-saradnik u slučaju trgovine organima, a do kojeg je ekskluzivno došao Kurir.
Ovaj nekadašnji pripadnik OVK (ime i prezime poznati redakciji) lično je vadio organe Srbima na više lokacija u Albaniji, a u iskazu je do najsitnijih detalja opisao kako se vršio taj jezivi posao.
Ćerka se za sve pitala
On je, inače, više puta posećivao "žutu kuću" i upoznat je sa svime što se tu dešavalo.
- Ćerka iz te kuće je glavna bila, onaj njen otac je običan seljak, a brat je "ovčar", ona je glava kuće. Ona je primila dosta para od Ramuša i ekipe. Pa Ramuš Haradinaj je boravio u toj kući par puta. Ma sve to što su dovedeni ljudi i šta je bilo s njima, postojala je dokumentacija o tome. Evidencije su postojale. Ja, koliko znam, baš u toj kući je stajala dokumentacija o tome. Da li 2004. ili 2005. godine, mislim da je tada bilo, počela je priča o toj kući i čuo sam da su rekli da se uništi, zapali ta dokumentacija - započeo je on priču i nastavio:
- Ja sam inače u tu kuću između sela Nure i Burelja otišao krajem 1998. godine sa Ermirom Bega - vojnim oficirom u Albaniji, bio je Agim iz Albanije, a mene je tamo uputio komandant "Teteja" - koji je tada bio telohranitelj Hašimu Tačiju i bezbednjak, i "Pljaki". Rečeno mi je da idem tamo da vidim da li ima dokumentacije, tragova, da šta god nađem, da se eliminiše. Još se tada u to vreme pričalo, bila je svađa između Tačija i Haradinaja prvi put, pa su se plašili da se to ne otkrije. Otišao sam prvo u Kuks, pa od Kuksa me je vojna policija OVK odvela do tamo. Tu sam upoznao starca, sina i njegovu ćerku u toj kući. Otac je mali čovek, sin je nižeg rasta. Ne mogu sada da se setim njihovih imena. Ćerka je uvek sa nama pričala, sin je vodio krave, ali ona je sa nama uvek pričala. To se znalo, ja sam znao šta se tu radi. Bio sam u toj grupi i znao sam šta se tu radilo. Tu u prizemlju kuće je bila pripremljena soba za operacije, nije to bila obična soba, već spremljena za to. Tu sam upoznao jednog lekara iz Peći, ne mogu trenutno da se setim imena, on je Albanac. Karakterističan je po tome što ima veliki nos. On je tu bio glavni lekar. Nisam ja boravio tu dugo taj prvi put, možda svega tri sata i tom prilikom nisam video zatvorenike. Ali sam video krv na podu i zidu te sobe u prizemlju. U njoj je bio veliki sto sa belim čaršafom, bile su kante sa alatom za operacije, sve kao u bolnici, kao da je privatna bolnica.
Sve su za pare radili
Mrtva tela odneli u rudnik
U iskazu je otkriveno i da su iskasapljena tela žrtava pomerena s mesta na kojima su prvobitno bila pokopana. Svedok je naveo slučaj jezera kod Eljšana.
- Mislim da su odneti i prenošeni na druge lokacije, i to u rudnik Deva, zatim na seosko groblje u selu Nure, a ostali leševi su ili bačeni u Kuksu, ili ne znam gde. Bila je jedinica za to što je pomerala i vozila, jedno od njih žuti „mercedes 123“ mislim, dugački jako. To su radili Albanci iz Albanije za pare, jer oni bi za pare i svoju ženu prodali, a ne to da rade - naveo je on.
Mladi zatvorenici
Kako je objasnio, tokom prve posete "žutoj kući" trebalo je da iskontroliše da se ne vide tragovi krvi. Tada je video i kako izgleda zatvor u toj kući, gde su, osim Srba, bili zatočeni i Albanci.
- Cilj te moje prve posete je na neki način bila kontrola. Rekao sam im da ta krv ne sme da se vidi, da operu ili ofarbaju. Imao sam nalog kod sebe da im pokažem ko sam i ko me je poslao. Glavni štab OVK mi je izdao taj nalog. Nakon te posete Albaniji sam napisao izveštaj i vratio se u Prištinu. Izveštaj sam dao "Teteji". Nakon toga sam još dva-tri puta 1999. godine išao ponovo tamo. Tada sam video zarobljenike, troje-četvoro ili četvoro-petoro njih. Isto sam išao preko Kuksa do tamo. Ti zarobljenici nisu bili samo Srbi već Albanci, oni su bili u drugoj prostoriji u prizemlju "žute kuće", što je vi tako zovete. Nisu bili vezani, već pod stražom pred vratima. Prozori su bili zatvoreni da ne bi pobegli. Pričao sam s njima. Nisam mnogo komunicirao, pitao sam ih je l' su dobro i zdravo. Imali su sve normalno da jedu. Bili su mladi. Niko ih nije dirao ni tukao. Tu je isto bio onaj lekar iz Peći i još neki lekari, jedan iz Albanije i jedan s Kosova, ali ne mogu da se setim ko su. Njih sam prvi put tu tada video - naveo je on.
Tada je video i groblje u tom selu, s dosta svežih grobova.
- Zapazio sam tamo gde je seosko groblje, u blizini te kuće, da ima svežih grobova. Kad pitaš seljake koji su ti što su umrli i što toliko grobova, oni kažu „rođak je umro“, ali nikad nisu znali da kažu ko je umro, niti da tačno pokažu grob. Ma svi su znali ko je tu sahranjen i šta se tu radilo. Sali Beriša, Haradinaj i Tači su bili nerazdvojni, to je albanska vlada dobro znala. Po meni, tu na tom groblju sumnjam da su sahranili žrtve što su ubili za organe. Ja tačno znam gde je, na primer, grob mog dede, što je sahranjen kad sam bio jako mali, kako da ne znam gde je grob nekog mog. A tamo u Albaniji su svi bili podmićeni i ćutali su i svi znaju. Kao prvo, šta će OVK u Albaniji? Šta će tamo? Šta će da dežura tamo po selima? I što se svi prave da ne znaju? Naravno da znaju. Pogotovo u to vreme za te stvari - ispričao je ovaj Albanac.
Pomoć stranaca u monstruoznom poslu
Nemac nas učio kako da uklanjamo dokaze
Svedok je u iskazu otkrio i kako ih je čovek iz Nemačke učio da uklanjaju dokaze, kako da se ne vidi krv nakon vađenja organa... Taj Nemac, naveo je on, bio je „istražitelj u vezi s ljudskim pravima“. Albancima je iz Nemačke doneo satelitske telefone...
- Nemac je bio u civilu, mi smo ga uvek vozili. On je na neki način radio za nas, doveo je dvojicu Nemaca snajperista koji su bili kod nas, a jedan od njih je kasnije poginuo. Davao nam je podatke, govorio nam je šta će da bude, da se desi, gde da idemo, pa da namažemo „betolitom“ što se stavi kao plastika na pod da se ne vidi krv, da se ne otkrije. To smo uradili u selu Nure tako. Taj „betolit“ je kanta od tri litra i džak u prahu, pa se to pomeša i namaže se, a ta tečnost je kao mleko bela. To je dvokomponentna plastificirana izolacija. Ona kad se pravi to, taj prah i mleko kad se pomešaju, dobije se masa sive boje i to se premaže preko betona, a mogu i zidovi. To je jedna vrsta izolacije i služi za pokrivanje dokaza, da se ne otkrije krv i tragovi.
Oficir iz albanske vojske
Detaljno je objasnio kako su se transportovali organi koji su izvađeni zarobljenicima. Jednom prilikom ih je i on lično nosio na aerodrom u Tiranu kako bi ih poslao u Tursku.
- Tu je bila direktna veza za Tursku što je išla ta „roba“. Tu iz „žute kuće“. Zadnji put kad sam tu bio, bio sam džipom „suzuki“, a bio je tom prilikom i žuti „mercedes“. Tada je trebalo ja da vozim „robu“ jer „mercedes“ nije hteo da upali. Čim su mi dali mali frižider i da idem na aerodrom Rinas u Tirani, odnosno sedam-osam komada frižidera, znao sam odmah šta je to. Imao sam pratnju dva auta, „Crnih maski“, i tada sam saznao da „roba“ ide za Tursku. To sam saznao tako što dok sam čekao unutar aerodroma na vojnom delu aerodroma Rinas u Tirani, čuo sam da kažu: „Evo ide iz Turske, stigao je“ - što sam čuo preko radio-veze i tad su mi rekli da krenem i donesem „robu“. Setiću se imena oficira, to je Lek Froku iz albanske vojske, on je bio taj kao glavni u Tirani, za Durs i to područje. On je rekao ono da dođem i donesem jer su stigli iz Turske. On je visok čovek, jak, visok preko 180 cm, stariji je od mene desetak godina. Prilikom boravka u Albaniji dobijali smo 1.000 leka dnevno za troškove. Ovo se isto radilo u Kuksu, u fabrici cevi, pa u privatnim kućama, bila je i privatna bolnica. Ali ova kuća što sam rekao i kuća u predgrađu Laprak, predgrađu Tirane, to su bila dva glavna objekta za te operacije. U Burelju samom je bila takođe privatna kuća - opisao je on.
Podsetimo, kao ključne ljude u poslu s trgovinom organima otetih Srba i Albanaca ovaj svedok je označio nekadašnje vođe OVK - Ramuša Haradinaja, Hašima Tačija i Jakupa Krasnićija. Organi su na crnom tržištu, kako je naveo, prodavani po sledećim cenama: 300.000 maraka za srce, 60.000 maraka za bubreg, a 10.000 maraka je bilo pet litara krvi.
Sutra: Jezive fotografije alata kojim su kasapljeni Srbi
Kurir i ovog utorka svoje čitaoce daruje poklonom iznenađenja. Uz dnevno izdanje novina očekuje vas neki od naših poklon iznenađenja.
Kao drugi poklon dobićete dodatak Stars:
Otkrivamo sve što poznati žele da sakriju, vruće vesti i stare tajne, plus čekaju vas ekskluzivni intervjui i paparaco fotke!
Boban Karović
Bonus video:
