BEOGRAD - Beograd i Priština duguju svima nama, u regionu, ali i šire, međunarodnoj zajednici, da nađu rešenje i treba da ponesu odgovornost za pronalaženje rešenja kosovsko-srpskog problema, i mislim da će se takvo rešenje naći, nažalost, pomoću velikih sila, kaže Vasil Tupurkovski, makedonski političar i nekadašnji član Predsedništva SFRJ.
On je u intervjuu za Kosovo onlajn istakao i da je svima potreban mir, zbog čega političari na obe strane moraju da budu „na nivou“, svesni da ne mogu stalno sve da odbacuju ili da insistiraju samo na svojim stavovima.
U razgovoru se prisetio i odnosa sa drugim članovima Predsedništva SFRJ, i sa Josipom Brozom Titom, a objasnio je i kako je postao „modna ikona“ bivše Jugoslavije, prepoznatljiva po džemperima.
Niste aktivni u politici više od 15 godina. Bili ste učesnik događaja u vreme raspada Jugoslavije. Kako vam danas izgledaju političke i ekonomske prilike u zemljama na prostoru bivše SFRJ, da li smo svi mogli da prođemo bolje ili možda i lošije?
Morali smo mnogo bolje da prođemo, ali mi očito nismo bili spremni za to, nego smo dobili novu situaciju koju nismo iskoristili. To je moj zaključak. Sve države su mogle bolje da prođu, jer je otvorena nova faza u našoj istoriji. Došli su novi ljudi, relativno mladi i ja sam mislio da mi možemo da napravimo nešto za naše zemlje. Tako sam se ja borio da Makedonija postane nezavisna, svoja i verovao sam da to može da bude samo u korist Makedonije. Ali, nije ispalo tako. Nažalost, nije. Dobro se sećamo šta je bilo, kako je bilo, kakve smo prilike imali u toj zemlji, šta se izrodilo iz svega toga, tako da ja uopšte nisam srećan sa razvojem situacije u našim zemljama, a pre svega govorim o Makedoniji.
Ko je Vasil Tupurkovski
Vasil Tupurkovski rođen je u Skoplju 8. aprila 1951, makedonski je političar, pravnik i bivši član Predsedništva SFRJ. Tupurkovski govori engleski, makedonski, grčki, srpski, ruski i španski jezik.
U Skoplju je i diplomirao pravo a magistrirao je 1973. u Mičigenu u SAD. Bio je predsednik Saveza socijalističke omladine Jugoslavije od 1979-1980. Od 1981. radi je kao profesor. Radio je od 1980-1982. kao predsednik košarkaškog saveza Jugoslavije.
Između 1986-1989. bio je član Predsedništva SKJ, a od 1989-1992. radi kao član Predsedništva SFRJ. On je pored Bogića Bogićevića, člana Predsedništva Bosne i Hercegovine, bio jedini član koji je bio izabran glasom naroda (80% glasova) ostali članovi su izglasani u republičkim parlamentima. Njih dvojica su, pored Drnovšeka, Mesića i Sapundžiju, 1991. glasali protiv uvođenja vanrednog stanja u Jugoslaviji.
Tokom sukoba u Sloveniji 1991. Tupurkovski je zajedno s Bogićevićem vodio pregovore između slovenačke TO i jedinica JNA.
O rasturanju Jugoslavije
Govorili ste ranije često o štetnoj ulozi velikih zapadnih sila u rasturanju Jugoslavije, kako vidite njihovu ulogu danas u državama koje se sada vode kao Zapadni Balkan?
Mi smo verovali da možemo da gradimo velike odnose sa velikim silama, a nismo velike sile. Tu smo prvu grešku napravili. Morali smo mnogo više ineteresa da položimo u suverenitet naših zemalja, u sopstveni suverenitet i da tako gradimo pozicije koje su respektovane i mogu da prođu i kod velikih sila. Mislim da oni veruju da smo mi zemlje koje nemaju veliki kapacitet, da moramo da slušamo, takav je odnos velikih sila prema nama. Makedonija ima poseban odnos sa SAD, i sve ostale republike, ali ja nemam utisak da mi možemo da kažemo njima šta je nama dobro, šta zavisi samo od nas, koliko mi možemo da doprinesemo tome... Imam utisak da oni moraju da nas tretiraju kao slabiće i nesposobne da vodimo našu vlastitu politiku.
Može li to da se promeni?
To bi moglo da se promeni. Ja ne ne verujem da oni žele da ovde diriguju našim životima. Ne verujem, ali oni bar, što se tiče naših strateških odnosa, moraju da veruju da ovde imaju strateške partnere, da mi možemo nešto da uradimo. Na makedonskom primeru - naša situacija je sada veoma teška, tako da i narod zahteva da neko dođe i reši naše probleme, ili da pomogne u tome. Ne verujemo sami sebi. I to nije neopravdano, jer mi 30 godina svakog dana sve više tonemo, to se vidi na svakom koraku i u svakom trenutku. Tako da ljudi ne veruju više našim liderima i traže pomoć. Zato ponekada i dolazi takva situacija - dođe pismo američkog ambasadora, a cela zemlja se uzruje oko toga. A, to je, ipak, američki ambasador, a ne predsednik. Ali je američka politika i ljudi veruju u to, ali ne mogu da vide koliko će se brzo to odvijati.
NE PROPUSTITE
Šta Vam Azem Vlasi danas kaže o Kosovu?
Ređe ga viđam, jer smo ostarili, ali smo se čuli mnogo puta i videli... On nikada nije zamerao nama, zna da mi nismo imali broj (u Predsedništvu SFRJ) da ga odbranimo ili da celu situaciju saniramo na drugačiji način. Ali, Kosovo je tretirano kada je bilo pitanje jugoslovenskog stanja... uvek je Kosovo bilo na dnevnom redu, možda ne uvek samo Kosovo, ali je uvek bilo značajno u tim pitanjima i to je dovelo određenom razrešenju na način koji bi pomogao jugoslovenskoj politici uopšte. Ali, nije se to desilo, jer je rat već bio blizu i to nije moglo dati rešenje u toj situaciji.
Kako vidite dalje odnose Beograda i Prištine, može li doći do kompromisnog i održivog rešenja?
Ja posmatram taj problem sa ljudskog aspekta. I kada sam bio u Beogradu, i u jednom pa drugom Predsedništvu, tako sam reagovao na stanje i na događaje. Ne mogu da shvatim da toliko izrasta animozitet između ljudi da ne mogu da reše to pitanje. Ja to svodim na politiku, na političare. Ne verujem da ljudi ne mogu da reše taj problem. I uopšte sve probleme, ljudi imaju i svoje druge stavove i familije, i verujem da je mnogo širi dijapazon za rešavanje tog pitanja, kada je van političara. Ali, uvek se rešavalo od strane političara. Sada su preuzeli čitavu stvar drugi, visoki krugovi, to je već ozbiljno međunarodno pitanje, geopolitičko, tako da mislim da će oni to uspeti da reše. A, kako će ga tretirati političari, kosovski i srpski, kako će doći do finalne solucije, kada će se reći da su došli do rešenja Srbi i Albanci sa Kosova na pregovaračkom stolu, to ne mogu da predvidim, ali će to biti, siguran sam.
U jednom momentu bio je modna ikona SFRJ: nije kao većina političara nosio odela, već bio poznat po džemperima. Šta je bio razlog za to?
Jednostavno je odgovoriti na ovo pitanje. Sada zvuči drugačije... Ja nisam imao odela kada sam postao političar, jer sam bio veoma mlad. Ko bi tada imao odelo u Jugoslaviji... To je jedan razlog. Čak i na pogrebu Josipa Broza bio sam u odelu pozajmljenom iz Narodnog pozorišta, iz predstave Glembajevi, tamo su mi našli odelo... Bio sam vezan za taj stil života, nikada nisam smatrao da to nešto meni znači i zato je bilo tako. Posle se raširilo i postao sam ikona na svoj način.
Da li je Tito bio svestan da bi kosovsko pitanje moglo posle njegove smrti da postane problem?
Sigurno je bio svestan za sve moguće, ali jedna je bila politika u vreme Tita, koji je bio već star i drugačije se sve odvijalo, a druga posle Jugoslavije i Tita. Tako da su svi bili svesni, ali nigde nismo tražili rešenja. I u Makedoniji, u svim poslednjim godinama postojanja Jugoslavije, mi smo bili u nekom vidu ako ne ratnog, a onda sigurno konfliktnog stanja, Albanci i Makedonci.
Koliko je Balkan sa problemom Kosova značajan u toj podeli karata i kako Beograd i Priština da nađu rešenje u toj situaciji?
Beograd i Priština duguju svima nama, u okolini, i šire, međunarodnoj zajednici, da nađu rešenje. I treba da ponesu odgovornost za rešenje kosovsko-sprskog problema kao problema koj opterećuje i druge zajednice i narode, i manje i veće narode i širi kontekst toga. Mislim da će porasti odgovornost u političkim krugovima i da će se takvo rešenje naći, pomoću velikih sila, nažalost.
Kako je EU nudila Jugoslaviji da uđe u savez i zašto nije prihvaćeno?
Mi smo 1989/1990/1991. godine imali ozbiljne pregovore sa Evropskom komisijom, sa predsednikom EK Žakom Delorom. On je bio evropska figura. Mi sada imamo pregovore sa ljudima kojima kada prođe mandat, zaboravimo i imena. Ne znaju ljudi ko su pregovarači koji zastupaju evropske ineterse, i oni ni sami sebi ne mogu da nametnu pravu evropsku politiku, kao rukovodstvo. To je složena situacija, prošlo je vreme ozbiljnih velikih evropskih političara. Mi smo na spoljnopolitičkom planu, ja sam razgovarao sa Hansom Ditrihom Genšerom, koji je bio epohalni političar spoljne politike Nemačke i Evrope. Kada nemamo te figure koje mogu da odlučuju zdravim razumom, velikim idejema i mislima, nemamo mogućnosti da se realizuje ono što vam neko od njih kaže. Ljudi su izgubili povrenje u evropsku ideju, jer se to godinama odlaže. Oni misle da ovi ljudi nemaju kapacitet da izvrše, ili da veruju u ono što govore.
Braćo Makedonci, ako idete, idite!
Nikada ti odnosi nisu bili loši, uvek je bilo to verovanje da su Srbi i Makedonci blizu, i politički i kao ljudi. I to se danas vidi, da su bliski, došli su pozitivna rešenja različitih situacija iz Srbije, i to je ovde primljeno odlično. I sada nije teško odlučiti da li su odnosi dobri ili loši. Odnosi su veoma dobri. Sećam se 1990/1991. kada je srpska delegacija na čelu sa Miloševićem i Jovićem, došla na Ohrid, na neki finalni razgovor, jer se zemlja definitivno raspadala po svim šavovima, a mi smo odlazili u samostalnost, u nezavisnost. Srpski predsednik nije prvi govorio, već Jović, i on je rekao da su nama vrata otvorena, i srećan nam put. Ali je Milošević govorio da će dva pitanja ostati trajna, otvorena za rešavanja, i to je albansko, kao i u Srbiji, i drugo ekonomsko, jer smo bili u veoma teškom ekonomskom stanju. I to bi, po njegovom mišljenju, bilo pogrešno. Ali, ni on nije pravio nikakve probleme, rekao je - Braćo Makedonci, ako idete, idite, ali i da će ostati ta pitanja. Tako je bilo i tako je i danas.
Čitulja za Jugoslaviju: Trenutak kad je Milošević saopštio da je SFRJ mrtva
NE PROPUSTITE
Šta mislite o inicijativi Otvoreni Balkan?
Ta inicijativa je dobra. Ne mogu da razumem zašto to nije dinamičniji proces, širi, nego samo Srbije, Makedonije i Albanije, za sada. Verujem da će doći do proširenja, imam pozitivno mišljenje o njemu. Ali, imate velike protivnike svakom procesu u ovim zemljama, opozicija smatra da mora da bude protiv i zato se to komplikuje. Reći će vam uvek da je Srbija najjači faktor u toj inicijativi, da li treba da razmišljamo... Ali, treba ići konkretno i mnogo šire. Uvek to podržavam.
Bili ste uz Tita i predavali štafetu, kakav je bio vaš odnos sa Titom i Titov sa vama?
Postao sam predsednik Omladine posle Azema Vlasija, a on je imao običaj da koristi brojne prilike da bude uz Tita na međunarodnim događajima, a ja to nisam prihvatao... Nisam odlazio na te događaje, jer sam smatrao da mi nije tamo mesto, kao mladom čoveku. Ali, ipak sam bio na brojnim događajima, nekim i istorijskim. Jedan problem je bio i taj što se nisam mogao obući po protokolu. Ali, imao sam više susreta, kada je omladinsko rukovodstvo imalo susret sa Titom. Najviše se sećam kada me je 25. maja, na Dan mladosti, a već je imao 87 godina i nije baš pamtio dobro, najmanje 10 puta pitao - da li su deca dobila kolače... A, ja odgovaro – da, druže Tito... On je bio istorijska ličnost, za koju je trebalo biti pametan da se ne može biti ravnopravan sa njim.
NE PROPUSTITE
Mogu li nekadašnje jugoslovenske republike opet da budu bliske kao u vreme SFRJ ili je to nepovratno izgubljeno?
Mislim da mogu. Ima velikog neprijateljstva koje je ostalo, ali je ono sada obimom manje nego što je bilo. I kada pronalazite neke pozitivne stavove i rešenja, i širite ih, onda to može da se dogodi. To se vidi svakodnevno na malim pitanjma. Bio je kovid, pa su iz Srbije došle vakcine u Makedoniju i to menja situaciju odmah pozitivno.
Kurir.rs/Kosovo online
NE PROPUSTITE
