Na početku „Božićnog kalendara“, knjige od dve stotina strana, koju je u deset hiljada primeraka štampao Mihajlo Pupin, a nad kojom je bdeo duh Svetog vladike Nikolaja, nalazi se njegova molitva.
Knjiga je štampana sa jednim ciljem - da se da u ruke vojnicima na frontu, da ih ohrabri, da, uz guslarske pesme i priče o velikim ratnicima i vojskovođama, ulije snagu i pokaže da junaštvo znači vaskrs Srbije. Pre 101 godinu zajednički napor dva velikana bodrio je vojnike na frontu.
Dva pastira
U jednom trenutku Vilhelm Drugi, nemački car, u telegramu bugarskoj Vrhovnoj komandi napisao je: „Šezdeset dve hiljade srpskih vojnika odlučilo je o ishodu rata. Sramota!“
Mi ne pamtimo da je idvorski pastir, koji je postao jedan od najvećih naučnika 20. veka, svojim agitacijama, novcem i uticajem preko Amerike i Kanade poslao u ratom zahvaćenu Srbiju skoro dvadeset hiljada dobrovoljaca. Mi ne znamo da je monah, koji postaje svetac, svojim rečima zarobio najmoćnija anglosaksonska srca tokom Velikog rata. A moramo znati da su se pastir i monah sreli, da su postali prijatelji, prateći jedan zadatak - da pomognu svoj, srpski narod.
Početak priče je isti. Dva seoska domaćinstva, dečaci koji su čuvali stoku, gledali u zvezde i koje je majčinska ljubav vinula do same mudrosti. Jedan je prešao put od pastira do naučenjaka, drugi od čobanina do sveca. Mali Idvor bio je rodno mesto Mihajla Idvorskog Pupina, a selo Lelić Svetog vladike Nikolaja Velimirovića.
Sveti Sava našeg doba
Pupin je prvi nazvao Nikolaja Velimirovića Svetim Savom našeg vremena. Rekao je da je ono što je Sveti Sava bio u srednjem veku, to je vladika Nikolaj u anglosaksonskom svetu u našem dobu. Posle Pupinove smrti vladika Nikolaj piše:
„Upoznao sam mnoge velike ljude, ali jednu gromadu, jednu stenu - zvala se Mihajlo Pupin.“
Dogovarali su se, bodrili i snažili. Pupin je odgovarao na svaki Nikolajev zahtev. Susretali su se i pričali ne samo o duhovnoj snazi već i o tome šta je u teškim vremenima praktično trebalo uraditi da bi srpskom narodu bilo bolje. Nisu samo pričali, već su i delali.
Pupin je platio, a Nikolaj nadgledao knjigu „Srpska pravoslavna crkva“, koja je izašla u Londonu 1918. godine. Knjiga je u svetu tražila pomoć - lečila ranjene srpske crkve i manastire i bila prvo slovo na engleskom jeziku kojim se štiti kulturna baština.
Vizija je nosila poruku pre nastanka Uneska.
Rebeka nosila knjigu
Čuvena Rebeka Vest putujući kroz Srbiju nosila je sa sobom ovu knjigu. Engleskinja, koja je tada pisala za sve velike listove u Britaniji, ostavila je kao svedočanstvo na svoja putovanja kroz našu i okolne zemlje čuvenu knjigu „Crno jagnje, sivi soko“. Da priča dobije neverovatnu dubinu, ona je upoznala vladiku Nikolaja i zapisala je da je to sigurno najznamenitiji čovek koga je srela u životu. A na put kroz Srbiju uz našeg pisca Stanislava Vinavera pratio ju je i Pupinov prijatelj Lazar Žarković. I danas znamo da su je čekali, činilo se satima, ispred Gračanice, a da je, kad je izašla, rekla: „Izašla sam u ništa. Izašla sam u ništa.“
Porodica Žarković pamti još jedan događaj. Videla je Rebeka kod brice u lokalu u Pazaru uramljenu fotografiju čuvenog Turčina Kemala Ataturka, i pitala je glasno, pa gde su vam uramljene fotografije Nikole Tesle i Pupina, pa gde su biste Engleskinja koje umreše tokom Prvog svetskog rata braneći srpski narod. Kažu da je plakala. Sasvim tiho prepoznajemo ljubav koja ju je povezivala s Vinaverom, sasvim jasno ljubav prema našem narodu.
Kad je vladika Nikolaj bio episkop Žički, u taj manastir Pupin šalje najveću štampariju. Štampaju se i knjige i ikone. Nemci su tokom Drugog svetskog rata uništavajući manastir uništili i štampariju.
Kad je vladika Nikolaj bio episkop ohridski, Pupin mu šalje najveće crkveno zvono.
Crkveno zvono, zapisaće Pupin, glas je samog Boga.
U Katedrali Svetog Pavla
Njihov susret je bio od ogromne važnosti tokom Velikog rata. Pisali su i objavljivali mnogo, govorili pred najvećim državnicima sveta. Pupin pred američkim predsednikom Vilsonom, a Nikolaj pred engleskim kraljem Džordžom.
Kad pogledamo u Nikolaja, treba da čujemo ove njegove reči izgovorene 1916. u Katedrali Svetog Pavla. U prvom redu sedeo je kralj Džordž V, kao i sva engleska vlastela. Bio je Vidovdan:
„Gospodo i prijatelji!
Došao sam iz Srbije, iz evropske ponoći. Tamo nigde ni zračka svetlosti. Sva je svetlost pobegla sa zemlje na nebo i jedino nam odozgo svetli. Pa ipak, mi nejaki u svemu, sada ovako, jaki smo u nadi i veri, u skoro svanuće dana. Zahvalan sam lordu arhiepiskopu kenterberijskom, koji mi je omogućio da na sveti Vidovdan, ovog leta Gospodnjeg 1916. godine, u ovoj prekrasnoj Crkvi Svetog Pavla, pred njegovim visočanstvom kraljem Džordžom Petim i najuglednijim Englezima mogu da vam se obratim.
Gospodo i prijatelji! Ceo dan juče proveo sam razgledajući ovaj veličanstveni hram, koji je ponos Engleske i hrišćanstva. Ja sam video da je on sagrađen od najskupocenijeg materijala, donesenog iz raznih krajeva imperije u kojoj sunce ne zalazi. Video sam da je sagrađen od granita i mermera koje su ispirali talasi stotine mora i okeana. I da je ukrašen zlatom i dragim kamenjem donetim iz najskupocenijih rudnika Evrope i Azije. I uverio sam se da se ovaj hram s pravom ubraja u jedno od arhitektonskih čuda sveta.
Ćele-kula
No, gospodo i prijatelji! Ja dolazim iz jedne male zemlje na Balkanu u kojoj ima jedan hram, i veći, i lepši, i vredniji, i svetiji od ovog hrama. Taj hram se nalazi u srpskom gradu Nišu i zove se Ćele-kula. Taj hram je sazidan od lobanja i kostiju mog naroda. Naroda koji pet vekova stoji kao stamena brana azijatskom moru, na južnoj kapiji Evrope. A kad bi sve lobanje i kosti bile uzidane, mogao bi se podići hram trista metara visok, toliko širok i dugačak, i svaki Srbin bi mogao podići ruku i pokazati: Ovo je glava moga dede, moga oca, moga brata, moga komšije, moga prijatelja, kuma. Pet vekova Srbija lobanjama i kostima svojim brani Evropu da bi ona živela srećno. Mi smo tupili našim kostima turske sablje i obarali divlje horde, koje su srljale kao planinski vihor na Evropu. I to ne za jednu deceniju, niti za jedno stoleće, nego za sva ona stoleća koja leže između Rafaela i Širera. Za sva ona bela i crvena stoleća u kojima je Evropa vršila reformaciju vere, reformaciju nauke, reformaciju politike, reformaciju rada, reformaciju celokupnog života. Rečju, kad je Evropa vršila smelo korigovanje, i bogova i ljudi iz prošlosti, i kada je prolazila kroz jedno čistilište, telesno i duhovno.
Mi smo, kao strpljivi robovi, mi smo se klali s neprijateljima njenim, braneći ulaz u to čistilište. I drugom rečju, dok je Evropa postajala Evropom, mi smo bili ograda njena, živa i neprobojna ograda, divlje trnje oko pitome ruže. Na Vidovdan 1389. godine srpski knez Lazar, sa svojom hrabrom vojskom, stao je na Kosovu polju na branik hrišćanske Evrope, i dao život za odbranu hrišćanske kulture. U to vreme Srba je bilo koliko i vas Engleza. Danas ih je deset puta manje.
Gde su? Izginuli braneći Evropu. Sada je vreme da Evropa Srbiji vrati taj dug.“
(Kurir.rs/Aleksandra Ninković Tašić /Foto: Profimedia)
