Đinđića sam upoznao u proleće 1990. godine u redakciji opozicionog lista Demokratija. Rekao mi je kasnije da me je izabrao za saradnika jer sam penjući se uz stepenice preskakao više stepenika.
- Radim sa ljudima koji žure da stignu na cilj i preskaču prepreke - kazao je tada. On je baš žurio. Kao da je znao da mu ističe vreme da završi posao koji je započeo. Borio se s nerazumevanjem ljudi koji ne žele promene čak i kada od njih imaju koristi, sa svetom koji na Srbiju gleda sa predrasudama, s lažima i tračevima koje su o njemu širili nesposobniji od njega i s velikim društvenim i ekonomskim problemima koje je nasledio, a koje niko pre njega nije ni pokušao da reši.
Danas, šesnaest godina posle ubistva, nije zaboravljen, Srbija je na putu koji je on započeo, a država mu podiže spomenik na predlog predsednika republike. Pobedio je. Tu pobedu je platio životom, ali nisam siguran da ne bi prihvatio tu cenu samo da se njegov san ostvari. Jer govorio je da čovek živi dok postoji sećanje na njega i njegovo delo.
Laži o Đinđiću
Kako je izgledala Srbija kada je Đinđić ubijen? Tragično podeljena u vezi sa svakim pitanjem ma koliko bilo važno za državu i narod, bez obzira na to da li je to Kosovo i Metohija, Evropska unija, reforme društva ili modernizacija.
Koliko laži o Đinđiću su izgovarale nevladine organizacije, samoproglašeni eksperti i „nezavisni“ mediji samo zato što im nije dozvoljavao da vode državu? Nazivali su ga kriminalcem, lagali o njemu da je vlasnik fabrika i restorana, a usta su im bila puna Evropske unije i reformi.
Šta je sve doživeo kada je 2002. godine zatražio da se odmah i konačno reši pitanje Kosova i Metohije? U zemljama koje su sponzori samoproglašene kosovske nezavisnosti bio je optuživan da je srpski nacionalista, u našoj zemlji od nacionalista da hoće da proda Kosovo, srpski intelektualci su ga podržavali samo dok su verovali da će sprovesti njihove ideje koje oni sami nisu mogli, a drugi političari su ga optuživali da ruši „zamrznuti konflikt“ koji oni vole jer ne moraju ništa da rade osim da čekaju da se svi Srbi isele sa Kosova jer tada nisu krivi za to.
Takva Srbija, podeljena i bez institucija, bila je idealna pozornica da se pojavi grupa ubica u uniformama koji su bili podstaknuti da rešenje za sve probleme vide u ubistvu premijera.
Kao što je sto godina ranije, 1903. godine, grupa oficira pogazila zakletvu i ubila kralja Aleksandra Obrenovića, promenila tok istorije, gurnula Srbiju u svetski rat u kome je izgubila polovinu muškog stanovništva, a potom morala da bude uklonjena jer su hteli da ubiju i novog vladara i vode zemlju.
16. godišnjica od atentata
SRBIJA PAMTI
Sutra, 12. marta 2019, navršiće se 16 godina od ubistva premijera Srbije Zorana Đinđića (51), čoveka koji je u jednom teškom vremenu otpočeo proces korenitih ekonomskih i socijalnih reformi, modernizacije i demokratizacije zemlje devastirane sankcijama, ratovima i diktaturom. Taj proces je usporen, obeležen lutanjima političkih elita koje su predvodile državu, ali nije zaustavljen. Srbija je danas na putu ka EU i ponovo smo, kao i 2002, kada je tadašnji premijer kao prioritet istakao rešavanje pitanja Kosova, ušli u proces raspetljavanja kosovskog čvora. I to na sličan način kako je i Zoran Đinđić predlagao.
Na kojoj bi strani bio
Đinđić bi danas bio na onoj strani na kojoj se rešavaju problemi i sprovodi ono o čemu je sanjao. Kratko i jasno, bio bi sa Vučićem. Na onoj strani koja pregovara o članstvu Srbije u Evropskoj uniji, na strani koja sprovodi ekonomske i društvene reforme, sa onima koji se bore za svaku stranu investiciju, za nova radna mesta i zbog kojih je Srbija ponovo poštovana u međunarodnoj zajednici. Bio bi s onim ko je hrabro otvorio pitanje Kosova i Metohije, poput njega 2002. godine, znajući da svako čekanje znači dalje iseljavanje Srba. S onim koji danas prolazi kroz istu satanizaciju kroz koju je on prošao. O kome isti oni koji su napadali Đinđića, nevladine organizacije, samoproglašeni eksperti i „nezavisni“ mediji, danas pričaju iste laži o kriminalu i poslovima, koga danas isti oni nacionalisti proglašavaju izdajnikom. Ono što danas u Srbiji rade predsednik republike i Vlada ono je što je Đinđić započeo na početku ovog milenijuma. Zato bi bio tu.
Prezirao političke hohštaplere
Nikada ne bi bio sa ljudima koje predvodi Sergej Trifunović, najbolji drug Milorada Ulemeka Legije, čoveka koji je ubio srpskog premijera. Ili na protestima koje finansira Dragan Đilas, protiv koga je 2001. podneo krivičnu prijavu i sa kojim je odbio da sedi za istim stolom u Pragu kada mu je to bilo ponuđeno, o čemu postoji više svedoka. Ili da šeta zajedno s Vukom Jeremićem, koga je kao stažistu izbacio iz Vlade jer je nosio zapisnike po ambasadama. Da li možete da zamislite Đinđića zajedno s fašistom Boškom Obradovićem, sledbenikom naciste Dimitrija Ljotića? Ili da bude u istoj organizaciji sa Zoranom Lutovcem, koji je prodao svoju stranku Draganu Đilasu i sada je s ljudima koji su Đinđića ubili i koje je prezirao?
Đinđić će živeti dok Srbija živi u skladu s njegovim idejama o modernom i reformisanom društvu, dok država odgovorno rešava kosovsko pitanje u skladu s interesima našeg naroda, dok god pregovaramo o članstvu u EU... Svidelo se to nekome ili ne, danas to radi Aleksandar Vučić, a ne ova družina koja na ulici pokušava da sruši vlast. Družina koju je Đinđić prezirao kao neradnike, oportuniste i političke hohštaplere.
Foto: Beta
NE PROPUSTITE
POGLEDAJTE BONUS VIDEO:
