Dragan Duraković, tada 13-godišnji dečak, izašao je sam 3. avgusta 1995. iz svoje kuće u Gornjem Lapcu u Liki i seo u autobus za Apatin misleći da nakratko ide kod strica.
Nekoliko dana kasnije čekao je na Rači porodicu u izbegličkoj koloni, u kojoj je bila i desetogodišnja Nena, njegova sadašnja supruga. Za nepune tri godine promenio je 13 adresa u Srbiji a onda rešio da se sa ocem 1998. vrati u rodni kraj, pa šta im bog da. Kuća im je bila zapaljena pa su hleb i krov nad glavom našli kod prijatelja. Dragan danas ima dvoje dece, stado od sto ovaca i konačno je stao na noge.
Krov kod prijatelja
- Svačega je bilo od kada smo se vratili. Kuća je bila zapaljena, još je njihova vojska bila tamo. Ali otac i ja smo rešili da se više ne potucamo po Srbiji, pa kako nam bude. Majka je morala u Švajcarsku, da čuva decu od sestre. Srećom, još ima dobrih ljudi, pomogli su nam, snašli smo se. A i vremenom su stvari počele da ležu - priča Dragan, u čijem zaseoku Gornji Lapac sada ima nekoliko Srba.
Veli i da je strah među malobrojnim Srbima koji su se vratili veliki, kao i da su se uglavnom vraćali stariji, želeći da umru na svom ognjištu.
Nikako da dobiju posao
- Od kada sam opet došao kući, nikako nisam hteo da se uklopim u njihovu novu državu. Stalno ističem da sam Srbin. Ne mogu i ne želim to da krijem, pa sviđalo se nekome ili ne. Moj sin Aleksandar, koji je rođen 2005, prvo je dete rođeno u Gospiću posle rata s tim imenom. Narod se plaši pa deci daje imena koja mogu i tamo i ‚vamo, da su dobra svima - priča Dragan.
Kaže i da se potucao od nemila do nedraga, te da nikako nije mogao dobiti stalni posao.
- Uglavnom sam radio fizičke poslove, kad negde zatreba. Nikako nisam mogao da dobijem posao u nekoj državnoj firmi, nigde se nisam uklapao. Supruga tek nikakav posao nije mogla da nađe. Stvarno smo se mučili. A onda smo, pre neke godine, krenuli da se ozbiljno bavimo stočarstvom. Kupili smo ovce i sada ih, fala bogu, imamo više od sto. Uspeli smo i neku mehanizaciju da nabavimo i konačno smo stali na noge - priča Dragan, kome je otac u međuvremenu preminuo, a u obnovljenoj kući u Gornjem Lapcu živi sa suprugom, s kojom se venčao 2001, decom i majkom.
Danas je, ponavlja, sve lakše i nemaju međunacionalnih problema. Aleksandar i godinu dana mlađa Anastasija idu u osnovnu školu, naravno po hrvatskom programu, a kao izborne predmete uzeli su srpski jezik i veronauku. Lepo su se, kaže, uklopili s vršnjacima.
Gornji Lapac pripada opštini Donji Lapac, u kojoj su većinsko stanovništvo Srbi, kako kaže, negde od 2002, kad je mnogo Hrvata iz Bosne otišlo, pa su se brojni Srbi vratili.
- Ali danas je naš problem što mladi, nemajući perspektivu, odlaze vani. Ostalo nas je 700-800 u Donjem Lapcu sa sve babama i dedama. Danas na fino odlazimo, a onda smo goreli - zaključuje Dragan.
Kurir.rs/Jelena S. Spasić Foto: Privatna arhiva
