Nakon što je na zahtev velikih sila u septembru 1876. godine došlo do kratkotrajnog primirja između Srbije i Turske, Srbija je na podsticaj ruskog generala Mihaila Černjajeva, koji je komandovao i ruskim dobrovoljcima i srpskom vojskom, u oktobru nastavila rat s Turcima.
Zašto se ratovalo
Černjajev je nastojao da po svaku cenu nastavi sukob sve dok ne natera Rusiju da i ona zarati. Stoga se upustio i u skandaloznu i opasnu političku spletku: sa komandatima Moravsko-timočke vojske dogovorio se da se Srbija proglasi za kraljevinu, a knez Milan za kralja i da se tako poremete mirovni pregovori. Knez Milan, iako mlad, shvatio je da bi takav potez dok se neprijateljska vojska nalazila u zemlji predstavljao „veliku državnu budalaštinu“, pa je ove namere presekao.
Pre bitke
Desetodnevno primirje u septembru 1876. godine obe strane iskoristile su za prestrojavanje svojih snaga. Ali ni u obnovljenim sukobima Srbija nije imala uspeha. U trodnevnoj bici kod Velikog Šiljegovca, vođenoj od 19. do 21. oktobra 1876. godine, turska vojska je odnela pobedu i našla se u poziciji da osvoji utvrđenje kod mesta Đunis, na visu sa kojeg je mogla da se drži pod kontrolom čitava oblast između Aleksinca, Deligrada i Kruševca. Svestan da je reč o strateškom položaju, glavnokomandujući srpske vojske Mihail Černjajev naložio je ubrzano utvrđivanje đuniskih položaja. Ovo je obavljeno posle 10. oktobra i nije urađeno do kraja. Šuma pred nekim utvrđenjima na Đuniskom visu nije raščišćena do same bitke. Šest dana pre odlučujuće bitke, Turci su u jednom napadu osvojili selo Đunis, ali su zbog jake vatre sa Đuniskog visa i blatnjave zemlje morali da se povuku.
Kako je tekla bitka
Napad na Đunis počeo je rano, 29. oktobra 1876. godine, i odvijao se brzo: do tri sata po podne Turci su postali gospodari đuniskih položaja. Đunis je pao jer nije ozbiljno ni branjen. Ruski vojnici i oficiri držali su se dobro, ali je srpska narodna vojska, neizvežbana za borbu u utvrđenjima, brzo popustila. U trenutku kad im je zapretila opasnost da budu pohvatani po đuniskim šančevima, vojnici su napustili položaje i dali se u paničan beg mostovima na Moravi.
Šta je bilo posle
Komandant đuniskog utvrđenja pukovnik Meženinov je nakon poraza dojurio do Mihaila Černjajeva i rekao mu da su Srbi pobegli, a da su Rusi mrtvi, što nije bilo tačno. Černjajev je poverovao ovom lažnom izveštaju i sa položaja poslao patetičan telegram ruskom caru: „Svi Rusi izginuli, svi Srbi pobegli.“ Odmah zatim, poslao je telegram i kralju Milanu, u kome ga obaveštava da jedini spas leži u brzom primirju: „Telegrafišite iskreno caru, ištite primirje u roku od 24 sata!“ Knez i vlada odmah su postupili prema predlogu Černjajeva, a sutradan, 30. oktobra, Petrograd je Carigradu uručio ultimatum kojim se traži prekid vojnih operacija protiv Srbije i Crne Gore. Primirje je stupilo na snagu 1. novembra.
Posle bitke na Đunisu Černjajev je napustio komandu i s preostalim dobrovoljcima napustio Srbiju.
Posledice
Srbija je 28. februara 1877. godine potpisala mirovni ugovor s Turskom. Zalaganjem ruskog cara, Srbija je sačuvala svoje granice od pre rata, ali je pretrpela velike gubitke: 6.000 poginulih i oko 9.500 ranjenih vojnika. U proleće 1877. Rusija je zaratila sa Turskom i krajem te godine zatražila je da joj se priključi i Srbija. Ovog puta, u Drugom srpsko-turskom ratu, Srbija je bila uspešnija: oslobodila je Niš, jug Srbije i Vranje.
Kurir.rs, Momčilo Petrović/ Foto: Nemanja Nikolić
NE PROPUSTITE
