Prvi srpski ustanak probudio je nacionalna osećanja ne samo Srba koji su bili pod viševekovnim turskim ropstvom nego i njihovih sunarodnika preko Dunava i Save.
I kod Srba koji su živeli u Austrijskom carstvu probudila se želja za slobodom. Povodeći se za Karađorđevim ustanicima, Sremci su 3. aprila 1807. godine digli bunu protiv plemstva, odgovornog za njihov život u bezmernom siromaštvu.
Napadi na imanja
Najveći deo tadašnjeg Srema bio je svojina kneževa Odeskalkija. Oni su živeli u Rimu, a vođenje imanja poveravali su upraviteljima, koji su nemilosrdno eksploatisali i cedili kmetove.
Ustanak je pokrenuo seoski knez u Vognju Teodor Avramović Tican, koji je pozvao seljake iz Buđanovaca, Brestača, Subotišta, Dobrinaca, Sibača, Petrovca, Bešenova i drugih mesta da „odmah sutra pošlju u Voganj izaslanike i druge ljude pod oružjem“. Sve u svemu, diglo se 15.000 seljaka iz 45 sela. Pošto je Voganj u ravnici i nepodesan za odbranu, pobunjenici predvođeni Ticanom, učiteljem Andrijom Popovićem, Pantelijom Ostojićem i Markom Ognjanovićem odmetnuli su se na Frušku goru, u Vrdnik. Odatle su diplomatski poručili da oni priznaju carsku vlast, ali da se bore protiv bezdušnih spahija. Usledili su napadi na spahijske magacine i imanja, pa su austrijske vojne vlasti zamolile mitropolita Stefana Stratimirovića (1790-1836) da posreduje. Na pregovorima u manastiru Ravanica u Vrdniku, Stratimirović je seljacima preneo ponudu Beča: opšte pomilovanje, osnivanje posebne komisije za seljačke žalbe i ostavljanje na uživanje već zauzete zemlje - ako odmah polože oružje.
Pobunjenici su pristali - svi osim nekadašnjeg graničara Teodora Avramovića Ticana, rodom iz sela Jazak, i njegove čete. On je napustio Vrdnik i otišao dublje na posed kneževa Odeskalkija. Tu je 9. aprila, posle žestoke bitke sa carskim vojnicima, uhvaćen i zatvoren u Irigu. Razvalivši rešetke na prozoru, pobegao je iz zatvora, ali su ga stigli na Savi, odakle je pokušao da se prebaci u Srbiju. Osuđen je na smrt mučenjem na točku i čerečenjem.
Bacanje anateme
Buna je, međutim, sticajem okolnosti na Vrdnik ostavila posledice koje će trajati narednih 25 godina. Kad je mitropolit Stratimirović, posle pregovora, odlazio iz Vrdnika, pobunjeničke straže na izlasku iz sela hicima u vazduh javile su da je prošao. Mitropolit je, međutim, pomislio da su pucali na njega. Prek kakav je bio, došavši u Karlovce, bacio je anatemu, to jest iz crkvene zajednice isključio je Vrdnik. To je značilo da nijedno svešteno lice ne sme nogom da kroči u Vrdnik, a kamoli da obavi neki verski obred ili administrativnu dužnost.
Odsečeni od sveta
Jedan hroničar beleži: „Kako su godine prolazile, selo je postalo potpuno odsečeno od ostatka civilizovanog sveta, pa je napuštalo i njegove običaje. Nekrštena deca nisu išla u školu, brakovi nisu sklapani, niti pokojnici sahranjivani, kuće su postajale zapuštene i oronule, jer bačeno prokletstvo povlačilo je i određene ekonomske posledice... Čim bi palo veče, meštani su se zavlačili u trošne domove, štiteći se raznim bajalicama protiv zla koje bi mogli da im nanesu vampiri i vukodlaci.“
Tek 1832. mitropolit je poslao sveštenika u Vrdnik.
Ustanici nemi
Izostala Karađorđeva pomoć
Pobunjeni seljaci iz Srema pisali su Karađorđu da su spremni da se protiv mađarskih spahija bore do kraja, i da su spremni za ujedinjenje sa Srbijom. Šabački obor-knez pop Luka Lazarević, koji im je geografski bio najbliži - s druge strane Save, upozoravao je Vožda da se ne zaleće, pošto je Srbija imala dugačak front prema Turskoj. Tako su Tican i Sremci ostali bez pomoći iz Srbije.
Momčilo Petrović
