Istorija političkih ubistava u Srbiji je duga - od likvidacije Karađorđa 1817. godine do ubistva Zorana Đinđića 2003. godine.
Motivi ubistava su uglavnom bili slični. Tako je iza njih stajala borba za presto ili rušenje dinastija, ali i pokušaji prekida razvoja države...
Srbija u tome nije izuzetak, a slično je bilo i u ostatku svetske istorije.
Karađorđe: Sekira u Radovanju
Pošto je posle propasti Prvog srpskog ustanka 1813. godine izbegao u Austriju, Karađorđe je boravio u Rusiji, a onda se pridružio ustanicima protiv Turaka u Grčkoj. U julu 1817. godine iz Banata je neopaženo preko Dunava prešao u Ram u Srbiji, a odatle u Veliko Orašje. S kumom Vujicom Vulićevićem sreo se uveče na groblju u Velikoj Plani, zatraživši od njega da pozove Miloša Obrenovića na dogovor o zajedničkoj borbi protiv Turaka.
Ali Miloš u tom trenutku nije hteo da ratuje i Karađorđe je predstavljao pretnju njegovim pregovorima s Turcima, ali i njegovom ličnom autoritetu. Obavestio je i Ali-pašu Marašliju u Beogradu o Karađorđevom dolasku, a on je takođe želeo Karađorđevu smrt. Miloš je naložio Vulićeviću da Karađorđa ubije. Vujica je u Radovanje poneo omiljenu Voždovu hranu: pogaču, jagnjeću plećku i sir, i sreo se s njim 25. jula. Zajedno su večerali, a pred zoru je Vulićevićev sluga Nikola Novaković ubio Karađorđa sekirom, jer se verovalo da ga metak neće! Zatim mu je jataganom odsekao glavu i ubio njegovog pratioca Nauma. Novaković je glave ubijenih, kao i Karađorđeve stvari: odelo, sablju, orden ruskog cara i bisage, u kojima su našli 4.000 dukata, odneo do Beograda pravo Milošu.
Vujica Vulićević je završio život prezren i osuđen od naroda zbog ubistva kuma. U krajnjoj sirotinji, poslednje dane je proveo u rodnom selu Azanji, gde se teško razboleo. Nikola Novaković je 1850. godine poludeo i udavio se u reci. Sin mu je umro mlad, a ćerka je takođe poludela.
Mihailo Obrenović: Zaseda u Košutnjaku
Mihailo Obrenović je bio knez Srbije od 1839. do 1842. i od 1860. do 1868. godine. U smiraj dana, 29. maja 1868. godine, u pratnji ordonansa Svetozara Garašina i poslužitelja, izvezao se u kočijama u Košutnjak s Katarinom Konstantinović, u koju je bio zaljubljen, njenom majkom Ankom i bakom Tomanijom Obrenović, koja je knezu bila strina.
U Košutnjaku su ih čekali atentatori s namerom da ubiju kneza Mihaila i ponovo dovedu na vlast Aleksandra Karađorđevića. To su bila braća Đorđe i Kosta Radovanović, Lazar Marić i Stanoje Rogić. Treći od braće Radovanović, Pavle, bio je mozak ove grupe. On je bio advokat i dva puta kandidat za narodnog poslanika.
Kad je kneževa kočija naišla na zasedu, prvi metak u kneza opalio je Kosta Radovanović, a onda su zapucali i ostali. Marić je ranio Katarinu, a zatim ubio Anku, dok je Rogić ranio Garašanina, koji se onesvestio. Lakše ranjena Katarina i poslužitelj pobegli su u šumu, dok je Tomanija posle prvog pucnja uspela da pobegne ka gradu i javi o atentatu. Kneza Mihaila i Anku, koji su ležali na zemlji, dokrajčio je nožem Kosta Radovanović.
Obaveštene o ubistvu kneza, vlasti su preuzele kontrolu nad državnim institucijama i vojskom, tako da prevrat nije uspeo.
U toku juna i jula suđeno je atentatorima i njihovim pomagačima. Petnaestorica su osuđena na smrt, među njima i Ljubomir Radovanović, iako je u vreme atentata bio u zatvoru. Smrtne presude su izvršene streljanjem, u ponoć, na beogradskoj Karaburmi.
Aleksandar Obrenović i Draga Mašin: Majski prevrat
Ženidba kralja Aleksandra Obrenovića 12 godina starijom Dragom Mašin naišla je veliki otpor javnosti. Protiv nje su bili i kraljevi roditelji Milan i Natalija, političari, vojska, crkva i građanstvo. Mladi oficiri, uz diskretnu pomoć pristalica protivničke dinastije Karađorđević, skovali su plan o ubistvu kraljevskog para.
Na čelu prevratnika bio je generalštabni pukovnik Aleksandar Mašin, brat Draginog prvog muža, vojnik koga su i političari poštovali. Obavljao je niz odgovornih funkcija - bio je vojni izaslanik Srbije u Beču, poslanik na dvoru crnogorskog kneza, izaslanik Srbije na Haškoj konferenciji, profesor na akademiji...
U noći između 28. i 29. maja oficiri su upali u dvor, koji im je jedan od zaverenika otključao iznutra. Na putu do kraljevskih odaja atentatori su ubili dva oficira, od toga jednog svog druga - greškom. Zaverenici, međutim, nisu našli kralja i kraljicu. Zato su naredili prvom kraljevom ađutantu, generalu Lazi Petroviću, da im u roku od deset minuta kaže gde su kralj i kraljica, inače će biti ubijen. On je, međutim, mirno čekao da taj rok istekne.
Jedan od zaverenika, poručnik Velimir Vemić, nakon pažljive pretrage opazio je u zidu vrata tajne odaje. Kralj i kraljica su tu bili sakriveni. Kad su se, na poziv da izađu, oni pojavili, artiljerijski kapetan Mihailo Ristić ispalio je na njih sve metke iz svoga revolvera, a za njim i Vemić i kapetan Ilija Radivojević. Draga se bacila na Aleksandra da ga zaštiti, ali on je pao mrtav još od prvog metka. Odmah zatim ubijen je i general Lazar Petrović. Tela kralja i kraljice su bačena preko prozora.
Pod pritiskom svetske javnosti, koja je bila zgrožena ovim ubistvom, Karađorđevići, koji su došli na vlast, organizovali su suđenje atentatorima. Uglavnom su kažnjeni prevremenim penzionisanjem, uz odgovarajuće premije...
Aleksandar Karađorđević: Marseljski atentat
Čvrsto opredeljen za očuvanje jedinstvene Jugoslavije, kralj Aleksandar Karađorđević je imao mnogo protivnika. Jedan od najopasnijih bio je Ante Pavelić, vođa ilegalne fašističke organizacije Hrvatski ustaški pokret. On nastoji da terorističkim akcijama uspostavi Nezavisnu Državu Hrvatsku.
Pošto nekoliko prethodnih ustaških atentata nije uspelo, Pavelić traži pomoć od šefa bugarske terorističke organizacije VMRO Vanča Mihajlova, koji mu ustupa svog najboljeg likvidatora - Velička Kerina. Ovaj je imao nadimak Černozemski jer je predavao "černoj" zemlji one koje je VMRO osudio na smrt.
Černozemski i saradnici, Mijo Kralj, Zvonimir Pospišil i Ivan Rajić, pripremali su se u Mađarskoj. Odlučeno je da atentat izvrše prilikom Aleksandrove posete Francuskoj. Černozemski i Kralj čekali su ga u Marselju, a druga dvojica u Parizu.
Jugoslovenska obaveštajna služba saznala je za ovaj plan, pa je naš ambasador u Francuskoj Spalajković na sam dan kraljevog dolaska u Marselj, 9. oktobra 1934. godine, od Aleksandra tražio da odustane od iskrcavanja u taj lučki grad. Karađorđević je odgovorio: "Sad je za to isuviše kasno. Moramo se držati programa."
Nešto posle 16 časova kralj Aleksandar je napustio palubu broda i motornim čamcem stigao na obalu. Zatim je u pratnji francuskog ministra inostranih poslova Luja Bartua i generala Žozefa Žorža, člana Visokog ratnog saveta, ceo u otvoren automobil. Oko sto hiljada ljudi izašlo je na ulice da pozdravi gosta.
Kad je kraljev automobil stigao na trg ispred palate Berze, Černozemski je iskočio iz gomile noseći u desnoj ruci buket cveća i na francuskom uzviknuo: "Živeo kralj!" Onda je iznenada odbacio buket i iz revolvera ispalio više hitaca. Smrtno ranjeni kralj Aleksandar ubrzo je izdahnuo, preminuo je i ministar Bartu, dok je general Žorž preživeo povredu.
Sud je kao glavne organizatore atentata označio hrvatske ustaše Antu Pavelića i Eugena Kvaternika. Oni su u odsustvu osuđeni na smrtnu kaznu i zaplenu imovine.
Pavelić je umro 1959. godine, od posledica atentata koji je izvršio jedan Crnogorac. Kvaternik je poginuo u saobraćajnoj nesreći u Buenos Ajresu, pod okolnostima koje nikada nisu razjašnjene. Vančo Mihajlov je umro 1990. godine.
Zoran Đinđić: Ubistvo ispred Vlade
Zbog pokušaja da Srbiju oslobodi prošlosti i odvede je u budućnost, premijer Zoran Đinđić ubijen je 12. marta 2003. godine. Tog dana je pripadnik Jedinice za specijalne operacije (JSO) Zvezdan Jovanović ispalio dva metka iz snajpera - jedan je smrtno pogodio Đinđića, a od drugog je teško ranjen u stomak pripadnik obezbeđenja premijera Milan Veruović.
Đinđić je odmah prevezen u Urgentni centar, gde je doktor Miljko Ristić pokušao da ga spase. Uspeli su da mu ušiju srce, ali je preko jetre, koja je bila raznesena u komade, gubio puno krvi.
Nakon ubistva premijera u Srbiji je proglašeno vanredno stanje i pokrenuta je akcija "Sablja", tokom koje je uhapšeno više hiljada ljudi. Glavni organizator ubistva premijera je nekadašnji šef JSO Milorad Ulemek Legija, koji se predao maja 2004. U atentatu su, osim Ulemeka i Jovanovića, učestvovali još neki pripadnici JSO, kao i vođe zemunskog klana Dušan Spasojević Šiptar i Mile Luković Kum, te brojni pripadnici tog klana.
Suđenje u slučaju ubistva premijera završeno je 2007. godine. Sudsko veće, kojim je predsedavala sudija Nata Mesarović, osudilo je atentatore na maksimalne zatvorske kazne - Ulemek i Jovanović dobili su po 40 godina.
Višegodišnje kazne dobili su i brojni pripadnici zemunskog klana, kao i njihovi saradnici.
Kurir.rs
NE PROPUSTITE
