Užički EPS odlučan je da iseče struju potpuno neopokretnoj i slepoj devojci Doris Bošnjaković! Izračunali su da im sa kamatama duguju pola miliona dinara...
Užičanka Doris Bošnjaković (22) potpuno je nepokretna. Od rođenja je slepa. Usled cerebralne paralize boluje od teškog oblika epilepsije. Duže od dve decenije krevet je njen dom, a svaka topla reč samohrane majke Slavice njeno srce ispuni radošću kakvu poznaju samo mala deca. Zato se smeje i bez trunke sumnje kaže: Ja sam srećna!
Iznenada, sa stepeništa ispred njenog stana dopire bat nečijih koraka. Preostali živi neuroni divljaju, epileptični napad počinje jer je u spoljašnjem svetu neko otvorio vrata pakla, smrt je na pragu: u hodniku, bez trunke milosti, radnici EPS „seku“ joj struju! Ona gubi svest, jezik pada duboko u grlo, zubi ga kidaju, pena i krv se slivaju na belu posteljinu...
Ispred vrata stana u užičkom naselju Krčagovo, radnici EPS odlučni da sačuvaju „energetsku stabilnost države“ komšijama koji mole za malo milosti pokazuju nalog za mrak i neplaćene račune. Ređaju argumente: Ej, bre, više od pola miliona dinara duguje! Dobro, mesečno ne troše više od 4.000 dinara, nema „enormne“ potrošnje, ali, silne se kamate nagomilale!
Prag ljudskosti i razuma
Komšije brane prag ljudskosti i razuma: Doris je imala nedavno dve teške operacije, očekuju je još dve narednih dana! U njenoj sobi temperatura mora uvek da bude na 30. podeoku, zbog bolesti, evo vam dokaza iz bolnice! Pa, decembar je. Gde će sa skupim lekovima ako frižider stane? O Doris brine samohrana majka, ona uz svoje dete mora da bude 24 časa, nema mogućnost da napušta stan, a kamoli da se zaposli. Otkud im onda pare? Znate li da obroke uzimaju iz narodne kuhinje? Pa, ljudi, oni žive od ukupno 40.000 dinara mesečno, od socijalne pomoći i dodatka, a samo lekovi i pelene više koštaju... Zar ne shvatate da je dug nenaplativ, i da je ovo za Doris kraj?Prošlo je deset minuta. Doris se budi, u hodniku je muk, a majka joj govori kako je život u stvari - lep. Radnici EPS su otišli, psujući naglas šefove koji su ih ovamo poslali. Ovog puta nisu „isekli“ struju, ali znaju da će ih šefovi već sutra vratiti da posao obave. Sve po zakonu. Zakon, međutim, poznaje i krajnju nuždu u odbrani života i zdravlja: svakog puta kada su „sekli“, majka je iščupane žice vraćala na mesto! Sud krajnju, nužnu odbranu - nije uvažio.- Čudno je to. Da bih ja još malo poživela, moja majka je morala da postane kriminalac. Ako neko zna šta smo drugo i bolje mogle učiniti da se spasemo, preklinjem neka nam kaže - govori Doris.
Detetu je žao majke, a majci deteta. Dve žene nemaju nikakvu zaštitu.
Kaznili je
Narednih dana će nam isključiti struju, ja ću ponovo morati da vratim žice. Kako da pustim da mi dete umre? Šta biste uradili vi? Onda ću morati na izdržavanje zatvorske kazne. Zapleniće nam stvari, bezvredne, pa će na red ubrzo doći i naš stan. Nemogućnost da platim dug, sve tužbe koje stižu svakodnevno i tu bezizlaznost više ne možemo da izdržimo - kaže Slavica, da Doris ne čuje. - Mi smo osuđenice na smrt.
