Kako se ispostavilo, dom izgubljene devojčice udaljen je pet kilometara od mesta gde ju je Ivan zatekao. Posle višečasovne drame uspeo da je da otkrije ko su joj roditelji i vrati je njima.
Sve se desilo u ponedeljak oko podneva, kada je Ivan pošao preko planine prema Novoj Varoši da obiđe njive pod krompirom. Pokraj puta je najednom ugledao uplakano i uplašeno lice male devojčice koja je bespomoćno stajala i zurila u prazno jer u blizini nije bilo ni ljudi, ni kuća...
- Video sam odmah da nešto ne valja. Dete pokraj puta u bespuću, a nigde nikoga na vidiku. Izašao sam i uzeo je u naručje. Pre nego sam išta uspeo da je pitam, zaspala mi je na grudima. Videlo se da je iscrpljena. Spustio sam se do sela, pozvao ljude da se organizuju i raspitaju čije dete može biti, međutim, u Štitkovu niko nije imao devojčicu tih godina. Onda je jedan od meštana rekao da zna čoveka koji živi u zaseoku Božetići i ima ćekicu. Odmah je seo u automobil i otišao da proveri da li je mala njegova ćerka. Ispostavilo se da nije. Kako potraga, koja je trajala tri, četiri sata nije urodila plodom, pozvali smo policiju - priča Ivan, još preplavljen emocijama.
Policija je, prema Ivanovoj priči, sprovela istragu i brzo pronašla roditelje dvoipogodišnje devojčice. Nakon nekog vremena pojavio se otac, koji je preuzeo dete, a njen spasilac kaže da se od šoka ne seća ni da li mu je taj čovek išta rekao.
- Iskreno, nisam pitao ni kako se izgubila, ni šta se zapravo desilo. Sve se odigralo pod nekim šokom. Kada je otac došao i uzeo dete, prosto nisam ništa pitao, a i on verovatno, i sam uplašen, ništa nije rekao... Tek kasnije sam pomislio: „Pa ja ne znam ni kako se zove“. Ali najvažnije je da smo pronašli roditelje i da se sve završilo na najbolji način. I ja sam otac, imam dvoje male dece, a ona je bila tako uplašena da mi se čini da još vidim taj strah u njenim očima - priča Ivan.
(Alo)
