Porodice različite stvari prenose pokoljenjima s kolena na koleno, a kod Radivojevića iz lozničkog prigradskog naselja Gradilište to je humanost. Kod njih kako ko napuni 18 leta tako počne dobrovoljno da daje krv.
Tradiciju je započeo Budimir još 1968. godine, a njegovim stopama nastavili su supruga Gordana, ćerka Zorica, sin Zoran, sinova supruga, a njegova snaja Marina i njihova ćerka, a njegova unuka Aleksandra.
Radivojevići daju krv i ko zna koliko su do sada života spasili, a do sada su to učinili više od 250 puta prema njihovoj evidenciji koju ne vode baš redovno. Svi su dali više puta krv nego što im je evidentirano, ali oni za to baš i ne haju.
"Aleksandra, koja je krv dala šest puta zna tačan broj, mi ostali imali smo više davanja nego što znamo, ili je evidentirano. Brojke nam nisu prioritet već da kad već možemo pomognemo nekome. To nam je i osnovni motiv, biti human, a drugi je što davaoci mogu biti samo zdrave osobe pa osim što nekome pomažemo ujedno kontrolišemo zdravlje. Krv sam dao prvi put kao vojnik kada sam imao nešto više od 18 godina, a do sada imam sigurno više od 70 davanja pošto sam učestvovao i u akcijama van Loznice. Uglavnom, kada nas obaveste da treba da primimo značku, ili zahvalnicu vidimo koliko je to puta bilo. Moja supruga Marina je dok je živela u Beogradu bila dobrovoljni davalac krvi, a onda je ovde produžila to da čini i ima više od 25 davanja, a drago nam je što nam se i Aleksandra priključila", priča Zoran koji već tri decenije daje vene za pomoć drugome.
Njegova majka Gordana za razliku od ostalih u porodici precizno kaže da je krv dala 46 puta, ali je posle operacije koju je imala morala da prekine sa tom praksom, dok je Budimir lider i pokazuje priznanje za 75 davanja krvi.
"Bilo je toga i više, osim u redovnim akcijama krv sam davao i van lozničkog kraja kao i namenski, kada se znalo kome tačno treba. Od pre sedam godina više ne mogu da dajem krv pošto sam sa 65 prešao starosnu granicu, inače, bih to radio. Drago mi je što u našoj porodici to radimo u ovolikom broju i nadam se da će mlađi sa tim nastaviti", kaže on dodajući da su na akcije dobrovoljnog davalaštva krvi često odlazili kolektivno.
Ćerka Zorica oko 35 puta je dala ‘’dragocenu tečnost’’, naravno, pri put čim je postala punoletna, i potvrđuje bratov stav da to ne čine da bi od toga imali neke koristi, dobijali priznanja, značke i slične stvari već zato što to žele. Inače, ne znaju nijednu porodicu koja ovako kolektivno daje krv i u tome što rade ne vide ništa posebno.
Sigurno je da će svi nastaviti da daju krv i odazivaće se kad god bude bilo potrebno. Nije nemoguće da Budimira jednoga dana neko od njih nadmaši po broju davanja, a ko zna, možda dobace i do stotke.
(Kurir.rs / T.Ilić / Foto: T.Ilić)
