Iako je izgubio vid pre tri decenije, Dragan Popović iz užičkog Lunovog sela, nije se predao.
Spretnim rukama i snagom duha obavlja svakodnevne poslove, bavi se muzikom i sportom. Rečju - pomera sve granice i meštani ga opravdano zovu čudom od čoveka.
- Ja sam rodom sa Tare. Tamo sva deca još pre polaska u školu znala su da kose, da naprave sebi sve igračke, da naprave sebi saonice za vožnju po snegu. Tu se začela moja ljubav prema drvodeljstvu, i moja radoznalost kao i ljubav prema knjigama i čitanju. Odatle sam poneo sve što sam kasnije naučio. Još uvek učim i to sa radošću - rekao je Popović.
Raduje se svakom poslu, a spisak poslova koje uspešno obavlja je dugačak:
- Meni je srce puno kada zakujem neki ekser da učvrstim nešto što se rasklimalo i razlabavilo. Radim ono što su i meštani na mojoj Tari radili. Rezbarenje, elektriku, vodoinstalacije, sejanje, sadnja, napravim sebi plastenik, sto, stolicu, klupu. Posejao sam pasulj i kukuruz, letos plevio, a jesenas sam počupao kukuruz.
Osim rada Dragan svira harmoniku i peva narodne izvorne pesme:
- Muzika je nešto najlepše što čovek može sebi priuštiti. Često se desi da kad pevamo na Zlatiboru, negde ne klupi pored sedi neko, često veoma mlad, a ponekad veoma star, sedi, sluša i plače. To je zato što komadić srca krunim kroz tu muziku.
Ali to nije kraj. Dragan pored svog hendikepa uspeva da piše, a do sada je objavio pet knjiga, jednu poezije i četiri proze. Njegva verna saputnica jeste supruga Slavica koju od milošte zove Lastavica.
Kurir.rs
NE PROPUSTITE
Bonus video:
