"Ljudi osetljivijeg stomaka ovo slobodno da preskoče" Nikola Popević o filmu "Pritajeno zlo" reditelja Zaka Kregera
Kada napišem da mi je film delovao duži nego što je zaista, to obično znači da je bio dosadan i da sam jedva dočekao kraj. Novo "Pritajeno zlo" je sasvim drugačiji. Iako traje skromnih devedesetak minuta, dogodi se toliko toga da deluje duže ne zato što je dosadan, daleko od toga, već zato što glavni junak vidi i doživi toliko ludosti da bi od svih ideja mogla mini-serija da se snimi. Režiser trećeg pretakanja slavne franšize video-igara u film(ove) je Zak Kreger, čovek koji je oduševio mnoge "Trenutkom nestajanja", takođe ovde obrađenim.
Prethodni pokušaj sa "Pritajenim zlom" imao je podnaslov "Početak" ili "Dobro došli u Rakun Siti" i bio je prilično dosadan pokušaj da se duh igre pretoči u film. Onaj koji je proslavio franšizu, "Pritajeno zlo" sa Milom Jovović u glavnoj ulozi, imao je ukupno šest nastavaka. Taj serijal sa igrom imao je veze uglavnom po naslovu i zapletu - naučnici iz moćne korporacije "Kišobran" napravili su virus koji bi trebalo da brzo regeneriše tkivo, ali se otme kontroli i počnu da se stvaraju groteskne mutacije.
Mila Jovović postala je zaštitni lik serijala, filmovi su zaradili mnogo, a iako su varirali po kvalitetu, svi odreda bili su zabavni. Taj serijal se urušio pod sopstvenom težinom, stvarajući svet koji je postao prekomplikovan za svoje dobro, ali je bar akcija bila maštovito zamišljena i zabavna.
Ovo novo "Pritajeno zlo" je, odmah da budemo načisto, pre svega komedija, onda akcioni film, pa tek onda horor. Takođe da budemo načisto, ljudi osetljivijeg stomaka neka ga slobodno preskoče, jer se mogu videti fantastično osmišljene gnusobe. Te mutacije, taj "telesni horor", doživeo je svoje priznanje s filmom "Supstanca" sa Demi Mur, nagrađenim Oskarom i višestrukim nominacijama. Nije to više mali žanr za poklonike i čudake, ali nije ni za one koji se lako uznemire.
S druge strane, sam ton filma veoma je opušten, humora je mnogo, glavni junak je simpatični dobroćudni gejmer koji mora nekako, na jedvite jade, da izvuče živu glavu iz beskrajnog niza bizarnih situacija i pri tome ubira sve simpatije. Lično mi je smetalo to što neprestano razgovara sa sobom, što posle nekog vremena postane pomalo iritirajuće jer izgleda kao da prepričava ono što se događa na ekranu. Ali povremeno ubode i neku dobru šalu, pogotovo kada stvari postanu ozbiljne i on mora da se lati oružja, pa se ispostavi da ono kako to funkcioniše u igrama nema veze sa "stvarnim" svetom.
Zak Kreger, iako film tera punim gasom, ume da zastane i napravi napetu atmosferu. Nije to baš lako u filmu koji funkcioniše kao video-igra, sa neprekidnim kadrovima koji prate glavnog junaka, sa sve jačim oružjem koje ovaj usput nalazi, sa svakom sledećom scenom koja podseća na sledeći nivo igre. U svemu tome, film povremeno zastane na nekoj napetoj sceni kada gledalac iščekuje šta će se sledeće dogoditi, uz naznake koje je film dao.
Ti trenuci napetosti mogli bi se "seći nožem" da režiser svemu nije prišao sa humorom, tako da više prizivaju gledaoca da dovikuje ekranu "pazi leđa" ili neke slične sprdnje nego da mu se stomak uvrće od iščekivanja. Akcija je zabavna i inventivna, ponovo u duhu video-igre, s tim da ni u jednom trenutku ne pređe u besmisao osećaja da nekom igraču gledate preko ramena - ovo je u svakom trenutku jedan odličan FILM, što je naročito očigledno kada režiserskim tehnikama ukaže na to šta će se sledeće dogoditi i koja pretnja sledi.
Video-igre su veoma teške za ekranizaciju i brojni su katastrofalni neuspesi. Za gledanje "Pritajenog zla" nije potrebno poznavanje igara, ali je ovaj film neraskidivo vezan za izvornik. Npr., nijednu od tih igara nikad nisam ni video, ali iz filma znam da katanci imaju nekakvog značaja - Kreger se dobro šali sa njima u nekoliko filmskih (ne igričarskih) scena. Dakle, ovo je pun pogodak, ali uz oprez koji već spomenuh.
