NISAM OD ONIH KOJI PLAČU NAD PROLIVENIM MLEKOM: Milica Tomašević o uspehu serije o Jovanki Broz, stidiljivosti i izazovima

Kada je kao sasvim mala devojčica u rodnom mestu Suvo Grlo na Kosovu zabavljala porodicu i komšije svojim prvim javnim nastupima, glumica Milica Tomašević nije ni slutila da će joj prva uloga pred kamerom biti upravo u seriji "Komšije". Tokom karijere duge skoro jednu deceniju, ova dramska umetnica ostvarila je i niz drugih rola, ali nekako je šira publika najviše prepoznaje po Nadi iz "Igre sudbine".

- Sama ličnost Jovanke Broz intrigira ne samo na našim prostorima već i znatno šire, stoga s jedne strane ne čudi veliko interesovanje koje je serija probudila u celom regionu, ali s druge strane, uvek postoji neizvesnost vezana za to kako će ono što radite biti prihvaćeno. Na ovoj seriji se pažljivo i sistematično radilo, pa je usledio i kvalitet, koji je potvrđen gledanošću i odličnim kritikama. Uvek je lepo kada shvatite da je cenjeno ono u šta ste mnogo uložili. Radujem se i prihvatanju slovenačkih gledalaca, ali i svih onih koji će seriju tek pogledati, jer je napravljena kako bi bila svedočanstvo jednog vremena i jedne specifične sudbine.

Na koji način doživljavate tu državu koja se raspala u godini pre vašeg rođenja?

- Čola u jednoj svojoj pesmi kaže: "Ja i kad pamtim, pamtim lijepe dane". Tako nekako je i s mojom porodicom i sa mnom. Iz svega kroz šta se prolazilo trudili smo se da naučimo i zapamtimo ono što je važno ili ono što je lepo. O vremenu o kom govori serija učila sam kroz svoje obrazovanje, slušala od starijih, a sudove ne donosim lako, već verujem da vreme i pojedinac uvek ostvaruju poseban odnos, a ja sam u tom vremenu bila samo Jovanka Broz, zasad.

Da li je tumačenje istorijske ličnosti donelo veću odgovornost?

- Pored toga, Jovanka Broz je bila i moj savremenik. Time je odgovornost bila veća. Njega pojava i dalje ne prestaje da intrigira. O njoj se govori, često veoma oprečno, o njoj se piše i misli. To jeste teret, ali i izvanredan izvor inspiracije kako biste jednu istorijsku, pa i političku figuru doneli kao ženu, biće sa svim svojim emotivnim, duhovnim, intelektualnim lomovima, nedoumicama i strepnjama.

Već na prvi pogled, ta fizička sličnost, uz kostime, frizuru i šminku, publici je zapala za oko. Je li inače fizički izgled glumcu pola određenog posla?

- Ponekad može da pomogne, recimo, ukoliko je u pitanju sličnost s ličnošću o kojoj film ili serija govori, ali ne bih rekla da je to i blizu polovini odrađenog posla. Fizička i psihička pripremljenost su pola posla. Morate biti spremni da odgovorite ne izazove svake uloge, da je razumete, oživite je i donesete sve ono što ta uloga sobom nosi, bilo da su to specifičnosti što se tiče izgleda ili karaktera.

Jesu li vam koleginica Snežana Savić, koja tumači Jovanku u kasnijim godinama, i Nebojša Dugalić, koji glumi Tita, davali neke savete?

- Saradnja sa iskusnijim kolegama kao što su Snežana i Nebojša donela mi je posebnu vrstu odgovornosti prema njima. Uvek imam poštovanje prema ljudima s kojima sarađujem, ma ko oni bili, a kada je reč o ovako značajnim i vrednim glumcima, trudim se da od njih učim i glumačke i životne lekcije. Sve to ide, naravno, spontano i ležerno, sve je u duhu dobre saradnje i zajedničkog cilja, da to što radimo bude najbolje moguće.

Kada smo već kod teme nekadašnje Jugoslavije, verujete li da su tada i glumci bolje živeli?

- Neupitno da je kultura tada uživala ugled kakav danas nema. I Fest i Filmski festival u Puli, ali i Bitef i mnoge druge manifestacije bili su, čini mi se, praćeniji i doživljavani kao značajniji, a položaj radnika u kulturi nosio je sa sobom i više značaja, ali i više odgovornosti. Ipak, nisam od onih koji plaču nad prolivenim mlekom, i danas ima vrlo kvalitetnih i značajnih i festivala i projekata, ali moramo svi zajedno da se angažujemo ako želimo da budemo društvo u kom će kultura istinski biti važna i imati potencijal da nas menja. Dakle, nije uvek do duha vremena, već i do nas koji taj duh kreiramo.

Jeste li nostalgični prema svom detinjstvu ili živite u sadašnjosti?

- Kao osoba koja je rasla na Kosovu i Metohiji s porodicom, dedom, bakom, komšijama, naravno da uvek imam neku vrstu nostalgije prema zajedništvu, sigurnosti i bezbrižnosti, i to danas gledam kao čvrst i pouzdan temelj za sve ono što jesam i sve što mogu da budem.

Smatrate li svaki segment svoje biografije važnom kockicom u mozaiku koji vas je predodredio za glumu?

- Sve što mi se dešavalo, ali i što mi se dešava jeste sastavni deo mene, pa je nesumnjivo da su i moji koncerti za komšiluk kada sam imala šest ili sedam godina, ali i moje uloge koje su usledile u profesionalnoj karijeri podjednako važni za sve što ću nadalje raditi. Prošla je skoro decenija od vaše prve role pred kamerom. Da li vam je serija "Igra sudbine" ipak bila prekretnica?

- Bila je odlična prilika da se pokažem u još jednoj ulozi koja je drugačija od onoga što sam do tada igrala. Uspeh ove serije je neupitan i samim tim smo svi mi koji smo deo nje mogli da predstavimo najširoj publici koliko možemo uverljivo da uđemo u njihove domove, donoseći likove i sudbine koji su im bliski i baš zbog toga intrigantni. Rad na ovoj seriji je veliko iskustvo za mene i jedna od značajnih tačaka u mom dosadašnjem radu.

Koliko vam je dala Nada, koju ste oživeli pred kamerom?

- Od Nade sam uspela da naučim i uzmem ono što sam mogla i želela, a to nije bilo malo. Ova uloga me je menjala i pred kamerom, ali i iza nje. Pružila mi je možda i više nego što sam očekivala.

Trenutno se na Kurir televiziji reprizira "Vojna akademija". Jeste li mogli da predvidite njen značaj kada ste je snimali?

- Ta serija je imala odličnu energiju i po tome volim da je se sećam. Vrlo smo ozbiljno radili na njoj, ali mnogo mladih, mnogo novih lica, mnogo lepih emocija se tu našlo, pa je nekako bilo i očekivano da će produkt našeg rada biti odličan. Mnogo je tu smeha bilo i dobre zabave.

Gorica Popović je jednom rekla da su i epizode pravi glumački minjončići. Jesu li možda takve uloge u "Radio Milevi" i "Veri"?

- Minjone veoma volim pa se slažem sa Goricom. Epizodne uloge vam daju mnogo, a na vama je da prepoznate kako od segmenta koji vam je poveren možete stvoriti pravu malu bravuru. Mogle bi te uloge da budu i prava bajaderica, nije ni važno, važno je da je lepo, slatko i da poželimo da im se vratimo.

Koji žanr čini da se još na snimanju najbolje osećate?

- Pitanje žanra kod mene je manje važno. Uloge su te koje u meni bude inspiraciju i želju za radom. Sve dok imam materijala da na ulozi radim, da je formiram onako kako želim i sve dok je za mene izazovna, tu sam i predana sam radu.

Smatrate li da ste odabirom glume za poziv uradili pravu stvar?

- Sasvim izvesno gluma jeste pravi poziv za mene. Nije uvek lako, verujem da i neće biti, ali sa izborima koje pravimo moramo da se nosimo najbolje što umemo. Gluma je puna izazova, ali i puna lepote, pa se uvek trudim da se toj lepoti i okrećem. Još od najranijeg detinjstva bila sam sklona da animiram sve oko sebe. Bilo je tu zabavljanja rodbine i komšija, ali potom su usledila i recitatorska takmičenja, dramske sekcije... Sve su to bili znakovi pored puta kojim danas sigurno koračam, spremna za još veće i duže korake.

Glumci često kažu da su van scene stidljivi. Ako ste birali i voditeljski posao, pa i takmičenja za mis, znači li to da vi niste takvi?

- Mislim da u tome što ste rekli ima mnogo istine. Ali ima li boljeg načina da prevaziđete svoje strahove i nesigurnosti od suočavanja s njima? Svoju privatnost volim da čuvam za sebe, pa tako i mnogi moji aspekti ličnosti ostaju do kraja poznati samo mojim najbližima. Kada je o stidljivosti reč, ona postoji, ali više volim da se okrenem empatiji, otvorenosti i neupitnom razumevanju drugih, što mi pomaže kako u privatnom životu tako i u poslu.

(Kurir /TV Ekran / Jasmina Antonijević Milošević)

Bonus video: