Rediteljsko umeće i talenat Vranjanac Jug Đorđević (30) pokazao je s malo godina. Boravak u Americi, gde je pohađao umetničku školu, samo je utabao njegov put.
U Beogradu je završio Fakultet dramskih umetnosti, a zanimljivo je da potiče iz umetničke porodice. Njegova majka Radmila Kocevska je glumica vranjskog ansambla, a sestre Emilija i Julija su u muzici. U rodnom gradu nedavno su njegovom premijerom otvoreni Borini dani, što je bio dobar povod za razgovor za Kurir.
Da li ste još u detinjstvu odlučili da ćete se baviti režijom?
- Iskreno, mislim da je režija oduvek bila opcija. Kada sam kao mali bio na sceni, imao sam užasnu tremu, dok sam se iza kulisa osećao opuštenije. Tako sam i počeo da režiram predstave u svom dvorištu u Vranju. Glumci bi bili moji prijatelji i prijateljice iz ulice, a publika su uglavnom bile bake iz komšiluka. Naplaćivali smo i ulaz, a onda bismo od tih para kupovali slatkiše.
Koliko je vaša majka uticala na ono čime se vi danas bavite?
- U velikoj meri jeste uticala. Sama okolnost da smo odmalena moje dve sestre i ja bili uključeni u pozorišni život grada iza scene i na njoj dosta je doprinela tome da se na kraju sve troje profilišemo ka nekoj vrsti javnog nastupa, ili predstavljačkih umetnosti. Možda je mamina najveća krivica to što mi je često zabranjivala da učestvujem u nekim pozorišnim projektima kao klinac. Smatrala je da nisam dovoljno zreo da budem deo toga, a i njoj bi bila dodatna obaveza da na istim probama pored svoje uloge koju gradi mora da misli i na mene. I tako, valjda kad detetu nešto zabranite, onda ono iz inata poželi da se bavi baš tim zabranjenim. I tako, evo mene iz inata u pozorištu.
Porodica Đorđević je prava umetnička, vaše sestre se bave muzikom. Da li ćete i s njima sarađivati?
- Julija i ja smo više puta sarađivali, a sa Emom očekujem da će se to dogoditi u bliskoj budućnosti. S majkom sarađujem već treći put i uvek se radujem našoj saradnji. Veoma je laka saradnja, jer se dobro poznajemo i ne treba nam puno da nađemo zajedničke imenitelje za određene stvari.
Koji je bio prelomni trenutak da postanete reditelj?
- Bio je jedan trenutak kada sam kao klinac došao da gledam predstavu za decu u pozorištu u Vranju. U toj predstavi kraljica je alergična na ruže, te u prisustvu ruža stalno kija. Po završetku probe, mene su pitali kako mi se dopala predstava, ja sam rekao da ne razumem samo zašto kraljica ne kija stalno, jer je haljina koju nosi princeza ukrašena ružinim pupoljcima. Tada su oni shvatili da su napravili propust, a meni su rekli da imam rediteljsko oko. I valjda sam ja tada prvi put poverovao njima da imam to oko, i evo, i dan-danas verujem u to što mi je ekipa te predstave rekla.
Mlad ste reditelj, a vaše ime je već prepoznatljivo i zvučno na srpskoj pozorišnoj sceni. Čime se to postiže i kako? Od "Keplera" do dela Vere Cenić, kako je izgledao taj put?
- Put s mnogo kompromisa i lekcija. Kada pogledam na "Keplera", veoma sam srećan što smo moj autorski tim i ja uspeli da u takvim okolnostima napravimo jednu iskrenu predstavu koja i dan-danas ima svoj život. Svi projekti kasnije su bili, u manjoj ili višoj meri, skup kompromisa, često na štetu same predstave. Još uvek učim da se borim sa određenim faktorima u domaćoj pozorišnoj produkciji.
Kako ocenjujete pozorišnu scenu i umetnost u Srbiji? Da li i reditelji imaju svoje uzore? Ko su bili vaši?
- Iskreno, trudim se da ne ocenjujem stvari jer mislim da jedan od problema taj mentalni sklop ocenjivanja koji smo mi imali i na akademiji. Ja i danas uhvatim sebe, kada radim na određenoj predstavi, kako sam sebe cenzurišem i pomislim šta li bi profesori rekli i kako bi me ocenili. Smatram da je takva postavka stvari hibernirajuća za svakog ko se bavi umetnošću. Ne mogu reći da imam svoje uzore, ali imam reditelje i rediteljke čije predstave volim da gledam. Većina njih stvara van okvira naše zemlje, pa kad ugrabim priliku da pogledam nešto onlajn, budem presrećan.
Često se vraćate Vranju i radite sa ovim ansamblom, zasad su to tri predstave. Šta još priželjkujete?
- Razne mi neke stvari padaju na pamet. Sa jedne strane, voleo bih da radim neke romane koje sam pročitao i koji su na mene ostavili snažan utisak a vrlo se lako mogu adaptirati za scenu. Sa druge strane, priželjkujem da uradim neku antičku dramu, nešto iz istorije, ili nekog Šekspira, Čehova, ali mislim da to svi mi koji se bavimo režijom priželjkujemo.
Šta je glavni zadatak reditelja da predstava bude po ukusu publike ili da nađe svoj put do nje?
- Što se više bavim ovim poslom, shvatam da je ukus i imanje mere jedna od važniji stvari u kreiranju i odabiru sredstava. Dodvoravanje publici nije opcija, ali ne smemo ni da zaboravimo na njeno postojanje. Mislim da je glavni zadatak da autori budu dosledni sebi, da ne lažu sa scene ni sebe ni publiku i iz toga će proizaći iskrene i istinite stvari.
Kurir.rs/ Tatjana Stamenković
NE PROPUSTITE
