Jedan neočekivani poziv glumcu i reditelju Gordanu Kičiću prošle godine pretvorio se u veoma zanimljiv posao koji je rezultirao triler-misterijom "V (fau) efekat". Kao reditelj se dokazao filmom "Realna priča", a potom i serijom "Mama i tata se igraju rata", u čijem je kreiranju učestvovao od početka.
Ovog puta iznenađenje se krilo u činjenici da je biran za režiju priče Đorđa Milosavljevića, a čast da potom on bira i predvodi sjaju glumačku ekipu uz kolegu Đorđa Markovića bila mu je vetar u leđa da u kratkom roku završi nove epizode, koje će se od sutra, 10. februara, prikazivati na Superstar kanalu.
Jeste li poziv da režirate doživeli kao i svaki drugi poziv da negde igrate?
- Bilo je vrlo duhovito. Rekao sam: "Čekajte ljudi, otkud sad to?!" Ali bili su vrlo odlučni i zahvalan sam. Nisam ni razmišljao da bih mogao da dobijem takvu priliku, a čini mi se da sam je iskoristio. Đorđe i ja smo napravili izuzetnu seriju o kojoj će se govoriti i ljudi uopšte ne mogu da pretpostave šta će sutra da ih sačeka kad počne emitovanje.
Koja vas rediteljska osobina izdvaja?
- Možda to što sam glumac pa znam kako razmišljamo, proces rada je tada kraći i brzo dolazimo do rezultata. Znam da komuniciram s kolegama, znam šta im je neophodno da se dobro osećaju, kako da daju maksimum.
Otkriva li ova serija neke osobine koje glumac mora da ima?
- Igramo se opštim mestima percepcije koju ljudi imaju o glumcima, a naravno pokazaće se da nije baš tako. Sve je drugačije nego što izgleda na početku i to je, čini mi se, kvalitet ove veoma uzbudljive serije. Reč je o triler-misteriji. Dešava se ubistvo ili samoubistvo na sceni tokom predstave, što je zamajac priče u kojoj, kako odmiče, isplivava puno raznih intriga, međusobnih odnosa koje su ti likovi krili, tajni... Uzbudljivo je jer je pozorište hermetičan svet koji ima svoje zakonitosti. I tu se dešava radnja.
Utisak je da su kod nas baš popularni trileri?
- Ovo nije ni pravi triler, a ni misterija. Ovo je kombinacija žanrova, s vremena na vreme serija je vrlo duhovita, na šta sam vrlo ponosan. To komično je izuzetno lep začin ovog žanra. Mada danas i ne postoje pravi žanrovi.
Prija li vam kao stvaraocu što se brišu granice u umetnosti?
- Trudim se da ne budem rob žanrova. Sve novo prihvatam s velikim zadovoljstvom. Važno je da su serija ili film dobri.
Razmišljate li kao reditelj o tome da gledaocima stvorite zabavu koja će im pomoći da ne misle o dnevnim problemima?
- Ovo je vrlo intenzivna i uzbudljiva priča. Gledao sam da je što uzbudljivije ispričam zajedno s glumcima koje smo birali. To mi je bio zadatak, da budemo iskreni, uzbudljivi, zanimljivi, duhoviti i da to dobro izgleda. A glumci su stvarno fenomenalni.
Sami ste sebi dali ulogu. Jeste li i ostale birali?
- Tako se ispostavilo. Podela je veoma zanimljiva. Ima 30 velikih uloga, svaka je dobro ostvarenje mojih fantastičnih kolega koji su mi dali mnogo radosti.
Da li ste se zabavljali snimajući jer igrate glumce?
- Tokom cele serije u svakom kadru bilo je po sedmoro, osmoro ljudi. Takva dinamika donosila je i dobar provod.
Zanimljivo je da i u seriji "Mama i tata se igraju rata" igrate takođe glumca?
- Blesavo je! (smeh) A u "Jorgovanima", koji uskoro stižu, igram reditelja. Takav je neki period, proći će i doći će neke druge uloge.
Ovde sve miriše na Agatu Kristi. Jeste li voleli filmove snimljene po njenim romanima?
- Jesam. Ova serija najviše liči na film s Netfliksa "Nož napolje". Pamtimo svi "Orijent ekspres"... Publika to voli da gleda, da ne znamo ko je ubica do kraja.
Gledaju li se kod vas u kući serije i filmovi?
- Toliko ih gledamo da je to ludnica. (Smeh)
Šta se sve promenilo otkako ste ih gledali kao mali?
- Sve se mnogo promenilo. Količina dostupnosti danas ume da bude i zastrašujuća. Čovek mora da bude vrlo obazriv šta radi i gleda, mora da ima predznanje u šta se upušta da ne bi gubio vreme.
Je li naša generacija danas oštećena ili nam je prednost što smo stasali u neko drugačije, mirnije vreme?
- Ne znam koliko je to prednost. Možemo da imamo drugačiju perspektivu od mlađih koji su rasli u vreme interneta i mobilnih telefona. I da se samo nostalgično setimo kako je bilo. Različiti smo, mnogo mojih drugara nema društvene mreže. Čovek treba da pronađe svoju meru u kojoj će biti na svemu tome.
Utisak je da uvek racionalno koristite vreme?
- Trudim se da budem dobro organizovan, ali nije lako.
Među vašim kolegama je mnogo stidljivih ljudi. Koja je osobina vas odredila za ovaj poziv?
- Volim da privatno čuvam za sebe. Kvalitet glumca je da se igra i pronalazi radost u poslu. Ne postoji opšta stvar. Meni je važno da zadržim tu radost i optimizam.
Kad ste shvatili da želite da postanete glumac?
- Verovatno onda kad nisam znao šta bih drugo radio. Dosta stvari me je zanimalo pomalo. Voleo sam da nastupam s bendom, imao sam iskustva i kao tinejdžer u glumi, a mnogo sam voleo da gledam filmove i serije. I imao sam sreću da izaberem nešto što sam voleo i što volim i dan-danas.
Kako ste doživljavali sve te glumačke legende koje su vam prolazile kroz kuću, a koje su bile prijatelji vašeg oca, reditelja Branka Kičića?
- Nije mi bilo neobično. Čak ni posle, kad sam počeo da igram s njima, nekako mi je bilo normalno zato što sam ih poznavao i privatno. Svi ti ljudi su me prihvatali na pravi način, rastao sam uz njih. Imao sam sreću da sam igrao s tom starijom generacijom koje nažalost više nema. Tu su Gaga Nikolić, Peca Ejdus, Pera Kralj, Đuza Stojiljković, Josif Tatić... Provodio sam mnogo vremena družeći se i razgovarajući s njima, zbog čega sam na dobitku.
Ima li nešto šmekersko što ste od njih naučili, a što je svevremeno?
- Ima jedna stvar koja se nikad ne menja. Voleli su svoj posao, voleli su da se druže, da naprave na tim predstavama i druženjima atmosferu. Bilo je uživanje raditi s njima. Činjenica što sam pored njih mi je značila da razumem ko su i šta su.
Kako vam zvuči kad za vas kažu da ste srpski Robert de Niro?
- Ha-ha-ha. Super! Ali mi smo mala sredina, nemamo mnogo prilika da se pokažemo. Glavna snaga glumca je u pozorištu. Tamo možemo da igramo razne stvari. A imamo veoma talentovanog sveta, naša škola je sjajna.
Pohađali ste Visoku američku školu u Moskvi. Otvara li vam to što engleski govorite tečno vrata nekih stranih koprodukcija?
- Do sada nije bilo vremena. Imao sam neke pozive, ali nisam mogao da se obećam nikome. Sve te serije je trebalo spremiti, realizovati, baviti se postprodukcijom. Čeka nas u aprilu snimanje i serije "Mama i tata se igraju rata".
Da li je treća sezona i kraj?
- Snimaćemo je dokle god budemo radosni i imamo šta da kažemo.
Može li tema za neki naredni film da vam bude i jugonostalgija? Ima li u tome što je vaš deda bio Titov lekar materijala?
- To vreme može da da zanimljiv kontekst, ali priča mora da bude dobra. Svakako, to je duplo skuplje za realizaciju, treba pronaći objekte, kostime...
Plašite li se prolaznosti?
- Ne stižem da razmišljam o tome. Kad počnem, znači da je gotovo. (Smeh) Uvek gledam napred, još nema razloga za retrospekcije.
NE PROPUSTITE
Bonus video:
