Radomir Raša Plaović je bio srpski glumac, pozorišni reditelj, pisac pozorišnih tekstova, teoretičar i pozorišni pedagog.
Rođen je u Ubu na današnji dan, 20. februara 1899. godine, gde je završio osnovnu školu i gimnaziju.
Njegovo ime ušlo je u legendu
Diplomirao je na Filozofskom i Građevinskom fakultetu u Beogradu. Rano je počeo da se bavi glumom. Još kao student bio je angažovan u Narodnom pozorištu i to je opredelilo njegov život bez obzira na njegovo obrazovanje.
Pored Milivoja Živanovića, smatra se našim najvećim glumcem prve polovine 20. veka.
Tragedija u mladosti
Imao je 15 godina kada je izgubio majku, da bi nepuna dva meseca kasnije izbio rat, a njega odvode u ratni logor u Češkoj. Tamo saznaje da mu je umro i otac, da bi potom pobegao iz logora, pokušavajući, preko Karpata, da stigne do Srbije.
Na sceni Narodnog pozorišta se prvi put pojavio u ulozi Prvog momka u Dragaševićevom komadu "Hajduk Veljko", 1. februara 1921. godine, a stalni član nacionalnog teatra postao je godinu dana kasnije.
Bogata karijera
Važio je za izvanredno talentovanog glumca, jednog od najistaknutijih domaćih pozorišnih umetnika koji je snažno uticao na razvoj pozorišta u Srbiji. Prvak Drame, reditelj, a jedno vreme i direktor Drame, predstavama je pristupao s dubokim emocionalnim, psihološkim i intelektualnim poniranjem u likove koje je igrao.
U njegove najvažnije uloge ubrajaju se Hamlet, Antonio u „Juliju Cezaru“, Jago u „Otelu“, Henrik IV, Leone u „Gospodi Glembajevima“, Mitke u „Koštani“ i mnoge druge.
Hamleta i Leonea je izdvajao kao svoje najznačajnije uloge koje će u manjoj ili većoj meri obojiti sve njegove likove u karijeri dugoj skoro tri decenije. Publika ga je uvek iznova tražila, a čak i njegovi najokrutniji kritičari su morali da hvale njegovu perfektnu dikciju, kojom se jako ponosio, jer je imao sposobnost da njegovu najtišu reč na sceni jasno i glasno čuju i gledaoci u poslednjem redu.
Iz svega što je napisao ili što je napisano o njemu, lako se može zaključiti kako je smatrao da u umetnosti, a pogotovo u glumi, mora vladati red, rad i disciplina, dok je improvizacija dopuštena samo nekolicini najtalentovanijih, i to ponekad. Njegova strogost i tvrdoglavost, posebno su dolazili do izražaja u radu s drugima, od kojih je očekivao isti visok nivo profesionalnosti koji je i sam pružao.
Nije voleo film
Najviše od svega su mu smetali filmovi i televizija. Mada je i sam bio pred kamerom nekoliko puta, verovao je da takav rad kvari glumca. Najgore u tom poslu, po njegovom mišljenju, bili su isprekidanost rada i mikrofoni. Smatrao je da ako se glumac navikne na njih, gubi zvučnost i dikciju, koji nisu toliko potrebni na filmu, ali su nezamenljivi na sceni. Zanimljiva je činjenica da je tadašnjem novom i još uvek ne toliko poznatom umetniku Miji Aleksiću jako zamerao snimanje reklama, jer je smatrao da je to ispod časti glumca.
Kažu da je bio čovek koji je uvek ostvarivao šta je naumio, što je jedino mogao i uspeti uz veliki talenat, upornost i skoro ludačku pedantnost u radu, kojoj nije davao ustupaka, čak ni kada mu se obilo o glavu.
Jedno vreme bio je profesor na Fakultetu dramskih umetnosti u Beogradu. Njegovi najpoznatiji učenici bili su Ljuba Tadić i Petar Banićević. Pored pedagoškog rada na Fakultetu dramskih umetnosti, pedagogijom se bavio i na Muzičkoj akademiji.
Objavio je više drama kao i nekoliko knjiga posvećenih glumi, režiji i recitovanju. Njegove drame su izvođene u pozorištima u Beogradu, Nišu, Novom Sadu, Pančevu, Prizrenu, Vršcu, Kragujevcu, Sremskoj Mitrovici, Zrenjaninu, Prokuplju, Somboru, Kruševcu, Prištini, Vranju, Zaječaru i Subotici u periodu od 1938. do 1961. godine.
Preminuo je u Beogradu 29. oktobra 1977. godine. Sahranjen je u Aleji zaslužnih građana na Novom groblju.
Danas njegovo ime nosi scena Narodnog pozorišta u Beogradu i Amatersko pozorište u Ubu, a nagrada "Raša Plaović“, namenjena najboljem pozorišnom glumcu u Srbiji, dodeljuje se svake godine.
(Kurir.rs/24sedam/I.M.)
NE PROPUSTITE
Bonus video:
