"Ovo je lekcija koju svi naučimo" Miona Marković o novoj ulozi inspektorke, neizvesnostima koje donosi život i anegdotama svoje čuvene porodice

To što je kao mala maštala da postane balerina ili pevačica, glumica Miona Marković danas ne računa u neostvarene snove. Naime, profesija dramske umetnice objedinila je sve njene davne želje, a odrastanje u umetničkoj porodici bilo je plodno tle i odličan vetar u leđa da sa prvim glumačkim šansama ređa i uspehe.

- Nažalost, nisam mogla da budem na našoj svetskoj premijeri, ali sam se čula sa rediteljkom Jelenom Bajić, koja je bila tamo. Prenela mi je utiske da je publika doživela film kao potresan i nakon projekcije, razgovor ekipe sa publikom trajao je 45 minuta. Drago mi je što je film bio na prestižnom festivalu u Moskvi i radujem se septembarskoj premijeri u Beogradu.

Imate li strepnju kad pred publiku stiže delo koje ste stvarali?

- Uvek postoji trema. Za razliku od pozorišta, gde nekad ipak misliš da na premijeri imaš uzde u svojim rukama, film je potpuno drugačiji. Pre svega jer se i mi koji smo ga stvarali upoznajemo sa njim kao publika. Vremenski jaz između snimanja i premijere je ključan, jer ponekad učini da zaboraviš kako je sve to izgledalo. Iz glumačke vizure ti zapravo posmatraš svoju profesionalnu prošlost, i to je ona magija kod filma, neponovljiv je taj trenutak u kome si stvarao, nikada više nećeš snimiti tu scenu.

Čiji sud vam je najdragoceniji?

- Postoje ljudi čijem ukusu i iskustvu verujem. Naravno, prvi je moj muž, koji je i moj omiljeni reditelj. S njim volim da raspredam, tu su i moje kolege prijatelji, ali i mnogi drugi meni važni ljudi koji misle za sebe da su laici, pa ih ja podsetim da film nije pravljen za filmadžije, već za sve.

Kakve izazove vam je donela uloga inspektorke Sonje Krge?

- Posebna mi je jer me je naučila da su mi neke stvari, za koje sam mislila da mi idu lako, samo tako delovale. Sebe sam uvek zamišljala kao stereotipni kast za inspektorku zbog svog osećaja u telu, snage, discipline, devet godina karatea... Kao malu svi su me doživljavali kao malog vojnika u istrajnosti i snazi. Međutim, u samoj pripremi za film uvidela sam da veoma malo razumem taj svet. Kada sam prvi put ušla u streljanu, zvuci metaka su me izrazito uznemiravali i nije mi bilo logično da neko želi sebi da priredi takvu vrstu sporta. Zatim, mnogo mi je pomogao moj drug iz osnovne škole, inspektor Aleksandar Stibilj. Pričao mi je o svom poslu mnogo, ali način na koji se on nosi sa teškim emocijama bio mi je izrazito zanimljiv.

Šta je bilo interesantno?

- Shvatila sam da profesije umetnika imaju potpuno različit sklop od profesija kao što su inspektori, advokati, lekari... Glumci rade sa emocijama i mi ih istražujemo duboko, prepuštamo im se na svom poslu, a inspektori su ljudi za koje je opasno da posao nose sa sobom kući jer oni vide one stvari koje mi zamišljamo. Lik Sonje Krge nastajao je postepeno, uz ozbiljan rad sa rediteljkom. Nijedan kadar mi nije bio lagan, trudila sam se da je uhvatim i mislim da smo uspele.

Rad na filmu "Čuvar ikone Svetog Đorđa" nije vaša prva saradnja sa Radošem Bajićem. Po čemu ćete pamtiti snimanje ovog filma?

- Sa kućom "Kontrast studios" sarađujem godinama. Naš prvi zajednički projekat jeste serija "Azbuka našeg života", koju posebno volim. Ipak, iskustvo snimanja ovog filma je potpuno drugačije i često smo se na setu šalili o tome. Dok je "Azbuka" bila puna beogradskih luksuznih stanova i udobnih restorana, na "Čuvaru" smo gacali u blatu, van dometa, u dubokim šumama, goreli van hlada na 40 stepeni ni usred čega... Ali oba su mi jednako draga projekta, jer sa Bajićima se zaista osećam kao kod kuće i svakom kolegi želim da doživi tretman "Kontast studiosa".

Znači li odvojenost od doma neku strepnju ili je to i korisno za glumca kad je set izvan grada, da se izoluje i misli samo na posao ako je to moguće?

- Po mom osećaju, izmeštaj iz svakodnevne realnosti idealan je za stvaranje lika, naravno, to često nije moguće, ali uživam u takvim prilikama. Energija snimanja se ne rasipa na svakodnevne obaveze i, dok ste na terenu, vaši rituali i svakodnevica se prilagođavaju setu i filmu, što je divno iskustvo. Naravno, nosi svoje izazove, ali u ovom životnom periodu uvek bih izabrala takav projekat.

Možete li da kažete da je tako bilo i na snimanju filma "Povratak Žikine dinastije", dok ste snimali na Zlatiboru?

- Osim što je divno biti na planini leti, divno je bilo i bolje se upoznati sa kolegama, jer smo nekad i po 12 časova dnevno na setu. Jače se povežemo kada delimo iskustvo na terenu, a što je ekipa povezanija, to su scene i zabavnije.

Asocira li vas i dalje ta planina na porodična putovanja?

- Iskreno, ne. Potpuno su bila drugačija putovanja iz detinjstva od snimanja na terenu, pre me asociraju na prethodna terenska snimanja, na koja gledam nostalgično kao na neko dobro putovanje iz prošlosti. Jedino što je na ovom setu na Zlatiboru bio i moj deda Joca, i to jeste bilo drago i simpatično iskustvo.

Možete li tada na setu da funkcionišete kao kolege i da dedu, tetku i teču posmatrate profesionalno?

- Deda je bio ovde više u ulozi počasnog gosta, kao kreator stare "Žikine dinastije", Milena jeste napisala scenario, ali ona se nimalo nije mešala ni u same pripreme, a kamoli u snimanje, tako da nisam imala tu vrstu porodične saradnje na ovom filmu. Ali sa porodicom sam na seriji "Močvara" Olega Novkovića, reditelja, i Milene Marković, scenariste. To je iskustvo posebnih osećanja, baš zato što sam njihova imala sam i mnogo veću zebnju da ih ne razočaram, a uloga Marijane Perović je najkompleksnija uloga koju sam ikada odigrala. Dobila sam je posle nekoliko krugova kastinga. A dešavalo se i da ne dobijem ulogu kod njih u drugim projektima jer prosto nisu bile za mene, tako da što se profesionalnosti tiče, tu mogu reći da je u porodičnim uslovima ona još izraženija.

Zanimljive su vaše objave i na društvenim mrežama o porodici. Smatrate li svojim najvećim bogatstvom takav odnos?

- Verujem da je većini ljudi na ovom svetu porodica najvažnija, pa je tako i to sa mnom. Svoju primarnu porodicu doživljavam kao pleme i tome nas je učila baba Milka, svi smo vrlo bliski i svi smo odrastali zajedno. Unuci sad polako dobijaju decu, moj deda već ima tri praunučeta i radujemo se svakom novom širenju našeg plemena.

Vašu tetku Milenu Marković mnoge vaše koleginice godinama su navodile kao scenaristkinju koja je promenila situaciju na našoj glumačkoj sceni, stavljajući žene u prvi plan. Posmatrate li i vi tako njen rad?

- Milena je za mene pesnikinja novog doba, ali je meni zaista neprijatno da ja nju hvalim, vreme samo pokazuje njenu veličinu.

Serija "Izvor" tek što je emitovana, u kakvom vam je sećanju ostao rad na njoj?

- Igrati Milu bilo je zadovoljstvo. Uživala sam igrajući bračne svađe sa darovitim kolegom Aleksandrom Vučkovićem, imali smo slobodu da improvizujemo, i to smo činili sa radošću. Bilo mi je zanimljivo da nađem jednu malograđansku crtu kod mlade žene koja ne zna za bolje.

Da li ste ikada imali san da budete nešto drugo osim glumice?

- Kao mala maštala sam da budem balerina i pevačica, shvatila sam vrlo ubrzo, već sa 14 godina, da gluma objedinjuje sve te veštine. Ipak, izlet ka pevačici sam zaista i doživela igrajući Milu Silu u filmu "Munje: Opet". Doživela sam i to da mi je Cobi zaista radio traku i tada sam takođe obrisala sebi razne predrasude koje sam imala prema estradi, shvativši šta je sve potrebno da bi nastao jedan hit. Divan je bio osećaj biti plaćen za devojački san! Snimala sam čak i spot za pesmu iz filma "Koliko si jak", to je bio moj pravi "gilti pležr"!

Nagoveštava li učenje italijanskog jezika neki novi zanimljivi poslovni izazov ili je stvar vaše privatne ambicije?

- Volela bih da moja privatna ambicija donese i neke poslovne izazove, što da ne, sve je moguće.

Pravite li planove i da li je lepota života i u neizvesnosti kojom je često ispunjen?

- Planove i dalje kujem, ali Bog se uvek smeje. Pokušavam da pustim uzde života, koje zapravo nikad i ne držim, ali mi je nekad taj privid potreban. Naravno, lepota života jeste u njegovoj neizvesnosti i našem prepuštanju njemu, ali to je lekcija koju svi učimo tokom celog života. Nekim stvarima da bi dao smisao mora da prođe vremenska distanca.

Ima li izgleda da ćete svoje umeće u plesu oko šipke pokazati glumeći neke nove junakinje?

- To je pitanje za reditelje, ja sam svakako za!