Žolt Sabo, Subotičanin koji je rođen bez bešike i polnog organa i čiji je život bio osuđen na tugu i samovanje, pronašao je ljubav svog života i oženio se. Sabo je upoznao Melindu iz Horgoša, koja je imala dvoje dece i veoma težak život, i čim ih je upoznao znao je da su njeni blizanci njegova deca.
Sabo je rođen bez bešike i polnog organa i lekari su mislil da neće preživeti, ali se ovaj hrabri mladić borio sa svim nedaćama, svestan da neće moći da ostvari burne snove s devojkama. Kad je stasao u mladića, nije nalazio način da im objasniti svoj položaj. Povlačio se u sebe, tugovao, samovao. Sve dok nije sreo Melindu iz Horgoša."Naravno da sam izbegavao devojke u kritičnim slučajevima. Niko ne zna i niko nikada neće niti može saznati kakav je to osećaj bola i inferiornosti. Dogodilo mi se, međutim, da sretnem Melindu, koja je takođe prošla kroz teške životne muke. Porodica ju je maltretirala i odbacila. Prošle godine u decembru, potražila je pomoć u Domu za nezbrinutu decu "Kolevka" u Subotici, gde se porodila. Na svet je donela predivne blizance, Sanelu i Davora. Kada me je komšinica upoznala s njom, tog trenutka sam znao da su to moja deca i da će Melinda biti moja supruga. Upoznala se s mojim stanjem, ali joj to uopšte nije smetalo. Izrazila je želju da se uda za mene", ispričao je Žolt.Venčali su se posle samo nekoliko meseci poznanstva, a iz prizemne kuće na periferiji grada, gde žive Fešiševi (i Saboovi), od 29. juna čuju se pesma i dečje gugutanje.
Njegova majka Zorica Fešiš bi s pravom mogla da ponese titulu majke heroja. Kada se 1989. porodila u Bačkoj Topoli, lekari su joj saopštili da njenom detetu nema spasa jer je rođeno bez bešike i polnog organa. "Živeće ili ću i ja s njim u grob", odgovorila je Zorica, uzela bebu iz porodilišta i otišla kući."Rekli su mi da je beba rođena sa epispadiom i ekstikciom bešike, ako se dobro sećam, te da im nije poznat slučaj da je dete sa takvom dijagnozom preživelo. Sada, 24 godine kasnije, mogu reći da sam se tada pred drugima junačila, ali sam u stvari drhtala za bebin život i često pomišljala da je sve uzalud. U meni je samo ključao inat i odluka da ako iko na svetu nešto zna i ako mi može pomoći, sve ću prodati i sve učiniti da dete spasem", počinuje priču Zorica o nedaćama svog sina.Nevolje u životu, po običaju, sustižu jedna drugu. Žolta i njegovu majku napustio je otac, ali ona nije klonula duhom."Ništa me više nije interesovalo osim deteta. Tražila sam pomoć na sve strane i na moju sreću naletela u Dečjoj klinici u Tiršovoj u Beogradu na profesora dr Savu Perovića. Nažalost, ni on nije znao šta će i kako će, ali mi je rekao da će pokušati da mi pomogne. Operisao je mog sina bezbroj puta, odlazio je i u Ameriku i, sigurna sam, tražio mišljenja kolega i u vezi s mojim slučajem. Činio je nemoguće. On i njegova ekipa urologa su ponekad i tri puta mesečno zakazivali operacije, da bi na kraju Žoltu uspeli das naprave i "usade" bešiku. Dečak je do tada, što je bilo desetak godina, neprestano nosio pelene i nije imao nikakvu kontrolu nad mokrenjem jer to praktično nije bilo ni moguće. Jednog dana, mislim da je imao 13 godina, sin mi je rekao: "Mama, meni se piški". Satima sam plakala od sreće" priča Žoltova majka.Da bi pomogla bratu, i Zoričina ćerka Jasmina je upisala Višu medicinsku školu u Somboru. Sama je to odlučila, verujući da će kao medicinska sestra biti od pomoći Žoltu.Jedna operacija danas sve završavaProfesor Miroslav Đorđević, urolog i specijalista dečje hirurgije, kaže da se i danas u Srbiji godišnje četvoro-petoro dece rodi sa retkim anomalijama. Govoreći o Žoltovom slučaju, s kojim je i lično upoznat, dr Đorđević ističe da je reč o retkoj anomaliji koja se sada uspešno otklanja samo jednom operacijom, uglavnom odmah posle rođenja. "Detetu koje je rođeno bez polnog organa se ugrađuju proteze, posle čega može normalno da ima seksualne odnose i erekciju" objašnjava Đorđević, dodajući da se danas, zahvaljujući napretku tehnike i medicine, anomalije mogu otkriti tokom trudnoće, pa postoji mogućnost prekida."U nekim zemljama na zapadu kao što su Nemačka i Švajcarska se u ovakvim slučajevim odmah prekida trudnoća", naglašava dr Đorđević.Ne zna se ko je srećniji
Sin mi radi kao elektrovarilac, snaha čuva decu, kuća je puna smeha, dečje vriske i plača, a ja sam najsrećnija žena na svetu. Čitav život sam posvetila cilju da sina izvučem iz kandži smrti i uspela sam. Melinda je dobila porodicu i uspela da se s decom izvuče iz „Kolevke", uprkos protivljenjima centra za socijalni rad - kaže majka Zorica, a Melinda se nadovezuje „da je mama u pravu" dok gleda svekrvu.- Samo, ja mislim da sam srećnija od nje, ali ne smem to često da pominjem da se ne naljuti - dodaje ona.Žolt, međutim, kaže da njih dve nemaju pojma ko je u toj kući najsrećniji!
