Željko Mirković iz Niša je reditelj koji je 14 godina nakon NATO bombardovanja Srbije snimio dokumentarac ‘Drugi susret’ o protagonistima rušenja američkog ‘nevidljivog’ aviona. Rezultat filma iznenadio je i samog autora
Kad je ruskim raketnim sastavom BUK sredinom ovog meseca nad Ukrajinom srušen malezijski Boening 777, izazvavši užasnu nesreću u kojoj je poginulo 298 ljudi, ime penzionisanog pukovnika Vojske Jugoslavije Zoltana Danija ponovno je došlo u javnost. Ne zbog toga što bi Dani imao bilo što s tom nesrećom, nego što je poznavalac ruskih raketnih sistema, pa je kompetentno mogao da objasni kako su ukrajinski pobunjenici srušili malezijski putnički avion.
Boljeg stručnjaka od Danija teško da je moguće pronaći: upravo on učinio je ono što je izgledalo nemoguće, sličnim raketnim sistemom S-125M Neva/Pechora, takođe ruske proizvodnje, 27. marta 1999. srušio je nad Srbijom, tokom NATO bombardovanja Miloševićeve Jugoslavije, tada najmoderniji i najsofisticiraniji vojni avion, tzv. nevidljivi avion F117A Nighthawk, ponos USAF-a, vazdušnih snaga američke vojske. Bio je jedini borbeni avion tog tipa izgubljen u nekoj vojnoj operaciji američkog vazduhoplovstva.
Potraga za ZelkomKao što se nemogućom misijom činilo srušiti čudo tadašnje vojne tehnologije, Lockheedov borbeni avion, vredan više od 100 miliona dolara, još je neverovatnije izgledalo da će iko kada spojiti dvojicu ljudi - srpskog pukovnika Danija, koji je oborio F117 i američkog pilota Dalea Zelka, veterana Pustinjske oluje, koji je upravljao tom letelicom. To je za rukom pošlo srpskom reditelju i producentu Željku Mirkoviću, koji je o Daniju i Zelku, spojivši ih 12 godina nakon njihovog prvog susreta - onog na radaru, u borbenoj akciji - napravio izvrstan dugometražni dokumentarni film “Drugi susret”.
"Završavao sam film ‘21. sekunda’, o tranziciji iz vojnog u civilni život pukovnika Zoltana Danija, zapovednika jedinice koja je srušila američki avion. Neobično, nakon napuštanja vojske, on je postao pekar", priča Mirković, s kojim smo razgovarali u Nišu, gradu gde živi.
"Tada mi se javio američki producent koji je radio obrazovni film o stealth tehnologiji, materijalu od kojeg je napravljena oplata aviona, gotovo nevidljivom za radar, i rekao da su imali priliku razgovarati s američkim pilotom, srušenim u misiji nad Srbijom. Taj pilot, Dale Zelko, do tada ni jednom mediju nije dao intervju, ali kako se radilo o obrazovnom filmu, pristao je da ispriča ono što ih zanima. Tražili su kontakt sa Zoltanom Denijem, a kako sam ja tada radio film o njemu, on ih je uputio da mi se jave. Tada sam ih zamolio da mi daju Zelkovu imejl adresu i kad su me pitali što će mi, odgovorio sam kako mislim da bi bilo dobro da se to dvoje ljudi sretnu, da pošalju potpuno drugačiju poruku, ličnu poruku, ako dele iste ideje mira, praštanja i razumevanja. Obojica su se složili i krenuli smo u avanturu iz koje se izrodio film". Međutim, nije išlo glatko. Deo ekipe Mirkovićeve producentske kuće Optimistic film nije mogao u SAD, a New Hampshire, saveznu državu na sjveroistoku SAD-a gde živi Zelko, zatrpao je sneg. Snimanje je odloženo na neodređeno vreme, ali je i mogućnost Zelkovog dolaska u Srbiju pomereno za godinu dana.
"Godinu dana u dokumentarnom filmu, a da se ništa ne radi, ogromna je pauza", nastavlja Mirković.
"Tada ili gubite projekt ili ga morate okrenuti u nekom drugom pravcu. Bio sam očajan, ali Zelko me tešio da je to možda nekakav znak, da tako možda mora biti. Razmišljao sam šta da radim da projekt ne propadne, da ideja o njihovom susretu psihološki ostane u njihovim glavama tih godinu dana. Dale Zelko često mi je slao fotografije svoje porodice, svog okruženja. Video sam da ima odlično oko za detalje, za svetlo. Tada mi je sinulo da obojici predložim da tih godinu dana vode videodnevnik, da beleže trenutke svoje privatnosti, razgovore s porodicom i čine ono što nijedna produkcija ne bi mogla. Kupio sam dve HD kamere i dao svakom po jednu. Snimali su, beležili kako traju priprema za njihov drugi susret, za katarzu koja je obojici bila potrebna".
Duge pripremeTako su nastali najintrigantniji delovi filma, zabeleženi na gotovo 70 sati dodatnog materijala. Dvojica ljudi koje je rat sticajem okolnosti u jednom trenutku doveo na suprotne pozicije sa svojim porodicama pričaju o tom događaju i očekivanjima što će taj susret doneti u mirnodopskim okolnostima. Dale Zeklo, priznaje to, ima silnu tremu. Štaako ga Zoltan, kad se nakon 12 godina sretnu, ne prihvati kao osobu? Ta dilema, ta bojazan, ipak ga nisu odvratili od zamisli da se s njim sretne.
Kao u kakvoj antičkoj drami, Dani Zoltan proživljavao je traumatično vreme koje ga je stisnulo kad je prošlo njegovih “pet minuta slave”. Ljubomora i zavist nadređenih onemogućili su mu napredovanje. Gurnuli su ga na sporedne poslove, jasno mu davši do znanja da nikada neće postati general. Teško se s tim nosio. Razboleo se. Lekari su mu rekli da je fizički potpuno zdrav i da tegobe koje oseća proizlaze iz stresa, nezadovoljstva i frustracija. Sugerisali su mu da promeni posao.
Kad mu je umro otac u Švedskoj, Dani Zoltan morao je da pozajmi 500 maraka da bi mogao otići na sahranu. Odseo je u kući prijatelja, u kojoj je poslednje godine pred smrt živeo njegov otac. Prijatelj je imao pekaru, pa je tamo radio da zaradi novac koji nakon povratka u Kovin morao da vrati. Tako je stekao osnovne veštine zanata i kad se vratio u Srbiju, otvorio je pekaru. U toj pekari, dok razvlači kore za pitu, srešće ga Dale Zelko, kad se nakon 12 godina od njihova prvog susreta, na radaru, vratio na mesto događaja.
Zelko je u Beograd stigao u najgorem mogućem trenutku. Političke prilike bile su uzavrele - Ratko Mladić je 31. maja 2011. premešten u Hag. Izbile su demonstracije, strahovalo se da bi situacija mogla izmaknuti kontroli. U takvim okolnostima dovesti američkog pilota u Srbiju, koji je učestvovao u NATO bombardovanju, predstavljalo je ogroman sigurnosni rizik.
"Nazvao sam Zelka, rekao mu da će verovatno na CNN-u videti demonstracije u Srbiji i sugerisao da pričeka", kaže Mirković o novoj komplikaciji koja se isprečila pred projektom. Nakon nekoliko sati čuli smo se ponovno. Rekao mi je da se raspitao u određenim krugovima, da su mu savetovali da u tom trenutku nije pametno putovati u Srbiju. ‘Ali, poštovaću ono što mi ti kažeš, verujem tvom osećaju’, rekao mi je Zelko. Dogovorili smo se da ipak dođe, da snimimo deo filma u Srbiji na svim lokacijama gde se pre 12 godina odigrala drama, da bude gost u Zoltanovoj kući i spava u sobi njegovih sinova.
Američki pilot stigao je u Beograd. Prošetao je sa Željkom Mirkovićem Knez Mihajlovom i ručao u središtu Beograda. Njegov dolazak bio je tajan; obavešteni su bili samo srpsko Ministarstvo kulture i Američka ambasada. Mediji o Zelkovu dolasku nisu ništa znali.
Susret u pekari"Zdravo, pukovniče", kaže Zelko, obučen u laganu crvenu pamučnu majicu i farmerke, ulazeći u Danijevu pekaru u Kovinu, gradiću u južnom Banatu, pedesetak kilometara od Beograda. Zastaje i salutira. Dani Zoltan je u beloj majici, belim pantalonama i s belom kapom."Zdravo, Zelko", kaže mu i takođe pozdravlja vojnički.
Taj susret stvarno se tako i dogodio, nije odglumljen za potrebe filma."Kad smo krenuli u projekt, dogovorili smo se da nećemo raditi po scenariju u kojem će se znati kako će se na filmu ko ponašati, nego će sve biti cinéma vérité, dakle spontano", objašnjava Mirković.
"Sva njihova komunikacija do drugog susreta, jer prvi je bio virtualan, tekla je posredno, da bi se sačuvala spontanost drugog susreta. Obojica su se strogo pridržavala tog dogovora i ja sam bio taj koji je prenosio njihove međusobne poruke. Ni Zoltan, ni Dani nisu unapred pripremali svoj susret, ali su obojica spontano, kad su se sreli u Danijevoj pekari, postupila vojnički, pozdravivši se kao vojnici".
Sećanja vojnikâ na događaj koji je bio glavna vest svih velikih TV stanica u svetu veoma je potresan. Ali otkriva i tajnu neobičnog prezimena američkog pilota. Prisećajući se kako je iz vojne baze Aviano u Italiji leteo preko Slovenije, Dale Zelko kaže da su mu koreni slovenski. Njegov deda Željko emigrirao je nakon Prvog svetskog rata u SAD i svoje ime Željko pretvorio u prezime Zelko.
Obojica, i Zoltan i Zelko, mogla su skupo naplatiti svoje ratno iskustvo. Nakon što je NATO-ov avion srušen nad Srbijom, general Wesley Clark, tada zapovednik savezničkih snaga Severnoatlantskog saveza u Evropi, lično je nazvao pilota Zelka i naredio mu da se stavi u službu medija. Zelko je to, na Clarkovo čuđenje, a potom i ljutnju, odbio. Zelka je potom, a to govori i u filmu, nazvao i predsednik Bila Klintona. I on mu je rekao da svoje iskustvo može podeliti s medijima. Ali, ostao je kod svog stava, odbijajući hrpu poziva da za basnoslovne honorare ispriča događaj. Klonio se medija sve do filma “Drugi susret”. Svoju ispovest shvatio je kao misiju u službi mira, želeći pokazati kako ljudi mogu postati prijatelji bez obzira na to što su u ratu bili ljuti protivnici.
Kraj filma? NeDani Zoltan, pak, dobio je pozive dveju velikih istočnih sila da pristupi njihovoj vojsci i obučava raketne jedinice. Kad je 2003. počeo rat u Iraku, stigla je “nemoralna ponuda”. Kolebao se: prihvatiti ponuđenih 10 miliona dolara za obuku iračke vojske ili ostati s porodicom, u svojoj pekari u Kovinu. Nakon nekoliko dana premišljanja odlučio se za ostanak.
Dolazak američkog pilota u Srbiju, susret s penzionisanim pukovnikom Vojske Jugoslavije, njihova sećanja na ratni događaj, odlazak u Muzej vazduhoplovstva, gde su izloženi ostaci srušenog F117 te na lokacije gde je borbeni avion pao i mesto na kojem se sedam sati Zelko skrivao pre nego što ga je pronašla spasilačka jedinica američkog vazduhoplovstva, trebalo je da bude kraj filma. Ali, jedan događaj ponovno je promenio planove i produžio snimanje za još dve godine. Tako je "Drugi susret" završen tek predkraj prošle, 2013. godine.
Porodične vezeDolazeći u posetu Daniju Zoltanu, američki pilot doneo je poklon koji je Zoltanovoj supruzi poslala Zelkova žena. Bio je to ručno izrađen pokrivač, na kojem je motiv zvezde. Takve zvezde, objasnila je Loren, Zelkova supruga u poruci koju je poslala Iren, bile su na srušenom avionu, ali i na nebu pod kojim je F117 oboren i pod kojim su te noći bili i Zoltan i Zelko. Taj emotivni trenutak bio je jak motiv da se film proširi i na supruge, njihove strepnje i strahove s kojima su živele dok je rat trajao. Tako upoznajemo i njihove porodice, koje će se, Zoltanovim odlaskom u dom američkog pilota u New Hampshire (kad su ga pratili supruga i sin), upoznati i sprijateljiti.
"Slučaj kad je režiser i producent, a producent i režiser, kao što sam bio ja u tom projektu, dopustio je situaciju da nastavimo snimanje i kad se činilo da je film završen. Da je bilo drugačije, producent bi, siguran sam, dobro razmislio hoće li dopustiti nastavak snimanja. Tako smo nastavili projekt jer sam sve vreme osećao da priča o Zoltanu i Daleu nije samo njihova, nego i priča njihovih porodica, supruga i dece", kaže Mirković.
Film “Drugi susret” tako je dobio i drugu dimenziju.
(Jutarnji list)
