Ponosni partizan i jedini živi pripadnik šestočlane grupe partizanskih ilegalaca koji su 1944. godine nemačkom okupatoru pravili ršum po Beogradu, sve do oslobođenja, danas ima 92 godine i on je bio inspiracija za Prle iz "Otpisanih". Svoje penzionerske dane provodi u skoromnom stanu u ulici iznad Slavije.
Podvizi Rajka Đakovića i njegovih "gerilaca" u okupiranom Beogradu poslužili su kao potka za kultnu seriju. Ipak, čuvenog glumca Dragana Nikolića Prleta, koga svi znamo, a koji je zapravo glumio našeg današnjeg junaka Rajka, nikada nije upoznao.
"Gledao sam „Otpisane“, kako da nisam. Bilo mi je uzbudljivo, sve me je podsetilo na ta naša vremena. Ali moram da vam priznam da ni izdaleka nije moglo biti onako kao na ekranu. Naravno da nismo onoliko Švaba pobili. To su priče za malu decu da se Švabi onako lako pobegne. Sve je bilo dođavola rizično. Akcija je bilo apsolutno mnogo", rekao je Đoković. "Dosta njih i filmski uzbudljivih, poput one kada je kosmajski odred zarobio limuzinu ministra zdravlja u Nedićevoj vladi. E ta scena, kada Pavle Vuisić mrtav ladan sedne u ta kola i sa radistom se odveze u Beograd je potpuno autentična, priča nam veteran Đaković, zavaljen u svoju omiljenu stolicu za ljuljanje.Pavle Vuisić zapravo je “ukrao” scenu od Rajkovog lucidnog saborca Živojina Žineta Anđelkovića, koga je naš 92-godišnji Prle toliko često pominjao u ovoj priči da smo pomislili da bi on vrlo lako mogao biti pravi Tihi.
Međutim, jedini živi svedok ove specijalne družine nam objašnjava da su u likove iz „Otpisanih“ utkani delovi karaktera svakoga od prave šestorke.
"Ja, na primer, nisam bio boem kao Žine. Bio sam mnogo sračunat. Samo je Žine mogao onako hladnokrvno i bez mnogo razmišljanja da sedne u onaj auto i ode u okupirani Beograd. Za Olgu Vrabič, Slovenku koja je bila šef grupe, mogu da kažem da je bila divna žena. Hrabra pre svega. Tu su još bili Kaća Balnoman, Miloš Vučković i jedan radista", priseća se Rajko Đaković dok s naporom ustaje iz svoje stolice da nam pokaže specijalnu fasciklu u kojoj se, na već požutelim papirima, čuvaju njegova sećanja baš na ovaj period.
Na veliku vojnu paradu 16. oktobra, povodom 70. godišnjice oslobođenja Beograda, ipak neće moći da ide."Rekli su mi da će da me zovu, ali noge ne bi izdržale", priznaje Rajko Đaković.
(Alo)
