Jovan Ćirilov pisao je za NIN skoro 30 godina a njegova Reč nedelje je bila jedna od najčitanijih u listu.
Kolumnu koju je napisao pod naslovom - "Ja" ostavio je da se objavi posle njegove smrti.
Kolumnu vam prenosimo u celini:
Jednog ja manje je na svetu. I to moga ja. To svi drugi znaju, osim mene koji više ne postojim. Lakše je ne postojati, nego postojati. Telo je jedino stanište svakog ja, ali telu nije lako što u njemu prebiva jedno ja. Ja muči telo, a i telo muči – ja. Oni su u grčevitom zagrljaju dok postoje. Ja je svesno da ne može bez tela, a telo ne zna ništa. Ono prosto postoji ne zbog ja, ali kao da je tu zbog ja.Otkako je ljudskog roda, bilo je bezbroj neponovljivih ja. Svet postoji dok ga jedno ja samosaznaje. I kad njega nema, kao da nema ni sveta. A ima ga. Koliko je za našeg življenja otišlo raznih ja iz života, i svet je nastavio da postoji bez tih ja. To je dovoljan dokaz. Evo, mene više nema, a svet postoji.Az buki vjedi je početak crkvenoslovenske azbuke. A B V … „Az buki vjedi“, nisu to samo slova, nego imaju značenje : „Ja slova znam“.Ja je srodno sa helenskim i latinskim ego, gotskim ikk, nemačkim ich, litvanskim aš i hetitskim ukka. Nije slučajno da je reč koja označava sopstvo tako kratka. Kao da je u toj kratkoći usredsređena sva suština samopostojanja, tvrdo jezgro neporecive egzistencije. Jer životno postojanje dok traje je apsolutno. Ne može čovek istovremeno i da jeste i da nije. Kruni se njegova građa, ali življenje kao življenje je u jednom trenutku dato u svoj svojoj punoći i jedinstvenoj neponovljivosti, bez kolebanja između bića i ništavila.
(NIN)
