BEOGRAD - Jedini srpski nobelovac, književnik Ivo Andrić rođen je na današnji dan 1892. godine u Travniku u porodici Antuna Andrića i Katarine Pejić. Osnovnu školu završio je u Višegradu, a Veliku gimnaziju, najstariju bosansko-hercegovačku srednju školu, u Sarajevu.
U oktobru 1912. započinje studije u Zagrebu, odakle prelazi u Beč, gde sluša predavanja iz istorije, filozofije i književnosti. Zbog slabih pluća i čestih zdravstvenih problema, pisac uskoro napušta prestonicu Austrije i nastavlja studije u Krakovu.
Andrić je kao gimnazijalac bio pripadnik pokreta "Mlada Bosna" i borac za oslobođenje južnoslovenskih naroda iz Austrougarske monarhije. Zatečen Prvim svetskim ratom, ubrzo napušta studije, vrativši se u Split, gde ga policija hapsi i odvodi u tamnicu - prvo u Šibenik, a zatim u Maribor, nakon čega mu je određen kućni pritvor u Ovčarevu, iz kog prelazi u Zenicu.
Pisac je studije završio u Gracu. U junu 1924. godine odbranio je doktorsku tezu "O razvoju duhovnog života u Bosni pod uticajem turske vladavine", a dve godine kasnije postao vanredni član Srpske kraljevske akademije u Beogradu. Njen redovni član bio je od 1939. godine. Andrić je iza sebe ostavio bogat književni opus. Svoju književnu karijeru započeo je kao pesnik - prvi književni rad, pesmu "U sumrak", objavio je 1911. u "Bosanskoj vili".
O čemu god da je govorio, govorio je korisno i dobro. Najviše je govorio o ljudskoj prirodi, strahu, neizvesnosti, nesigurnosti, slabosti, stidu, drskosti, mržnji i zavisti, ali i borbenost i upornost samo su neke osobine o kojima je Ivo Andrić najbolje govorio:
* Nema te sposobnosti ni te dobre osobine koju mi ne bismo želeli da pripišemo sebi; samo što tu želju ućutkava u nama kontrola razuma, ali ograničeni i jednostavni ljudi ne umeju da je sakriju, nego govore o njoj otvoreno i javno se brukaju i čine smešnim.
* Svakom je njegova visina najviša. I kad pijanstvo visine zavrti čoveku mozak, onda nema mere ni razlike. Nema viših ni nižih tornjeva. Sve su vrtoglavice jednake.
* Naš čovek ne ume da se lako i pravovremeno zaustavi ni pri usponu ni pri padu. Ima u jednim ljudima bezrazložnih mržnji i zavisti, koje su veće i jače od svega što drugi ljudi mogu da stvore i da izmisle.
* Oduvek je i svuda tako, da se sitni i bezimeni ljudi penju na leševe onih koji su oboreni u međusobnoj borbi velikih.
* Drskost i upornost su brat i sestra. Drski i uporni ljudi nikad se ne mogu popraviti u svojim manama i slabostima, jer oni, ne osetivši nikad rđave posledice svojih mana na sebi, i ne primećuju da ih imaju. I stoga treba od takvih ljudi bežati što dalje.
* Ima ljudi koji se nečeg plaše ili stide, nešto žele da sakriju. I upravo zbog toga oni svojim pogledom stalno nastoje da privuku i zadrže tuđi pogled, u želji da ga vežu za svoje oči i da mu tako ne dopuste da ide dalje i da razgleda i ispituje.
*Šta vredi imati mnogo i biti nešto, kad čovek ne može da se oslobodi straha od sirotinje, ni niskosti u mislima, ni grubosti u rečima, ni nesigurnosti u postupcima, kad gorka i neumitna i nevidljiva beda prati čoveka u stopu, a lepši, bolji i mirniji život izmiče se kao varljivo priviđanje. Između bojazni da će se nešto desiti i nade da možda ipak neće, ima više prostora nego što se misli. Na tom uskom, tvrdom, golom i mračnom prostoru provode mnogi od nas svoj vek.
Tokom boravka u mariborskoj tamnici intenzivno piše prozu, a 1918. sledi delo Ex Ponto. Posle Prvog svetskog rata Andrić se zaposlio u Ministarstvu spoljnih poslova u Beogradu. Služba ga je u ranoj fazi odvela u poslanstva u Vatikanu, Trstu, Bukureštu, Gracu. Radio je u diplomatskoj službi Kraljevine Srba, Hrvata i Slovenaca, a zatim Kraljevine Jugoslavije, i u Rimu, Marselju, Parizu, Briselu, Ženevi, Madridu i Berlinu. To je period plodnog literarnog stvaralaštva i tada objavljuje zbirku pesama u prozi "Nemiri" i pripovetke "Ćorkan i Švabica", "Mustafa Madžar", "Ljubav u kasabi", "Most na Žepi", "Jelena, žena koje nema".
Uoči Drugog svetskog rata - 1939. godine, zbog nesaglasja sa politikom vlasti u Beogradu, napustio je ambasadorsko mesto u Berlinu, vratio se u Beograd i posvetio pisanju. Književnu veličinu i priznanje u svetu Andriću je doneo prozni opus: romani "Travnička hronika", "Na Drini ćuprija" i "Gospođica", nastali 1945. godine, kao i roman "Prokleta avlija" iz 1954. godine. Za roman "Na Drini ćuprija" pisac je krajem 1961. godine dobio Nobelovu nagradu za književnost. Andrić je prvi i do sada jedini pisac sa ovih prostora koji je odlikovan tim najvišim književnim priznanjem.
Ivo Andrić je umro na Vojnomedicinskoj akademiji u Beogradu 13. marta 1975. godine. Sahranjen je u Aleji velikana na beogradskom Novom groblju. U času smrti imao je nepune 83 godine, a u Andrićevoj beležnici je ostao zapis: "Pomisao na smrt izaziva, već sama po sebi, kod čoveka strah. A kod književnika i svakog 'javnog radnika' dolazi uz to još i odvratnost od glupih i neiskrenih nekrologa koji nas čekaju".
Na osnovu testamentarne volje pisca, 1976. godine osnovana je Zadužbina Ive Andrića, koja i danas vodi brigu o piščevoj književnoj baštini. Zadužbina svake godine dodeljuje Andrićevu nagradu za najbolju pripovetku ili zbirku priča napisanu na srpskom jeziku. Danas će u prostorijama Zaduzbine, Andrićeva nagada biti uručena Uglješi Šajtincu za zbiru priča "Banatorijum".
