Intervju: Ivan Mihailović, glumacGlumca Ivana Mihailovića publika je zavolela zbog uloge vojnika Mirka Klisure u seriji „Vojna akademija“. Do kraja godine videćemo ga u TV filmu „Uoči Božića“, a trenutno ga gledamo u Ateljeu 212, u „Makbetu“, predstavi zasnovanoj na Šekspirovoj tragediji, u kojoj tumači nekoliko uloga.- Klasični komadi poput ovog su veliki baš zbog svoje vanvremenske dugotrajnosti. Šekspirova drama je i dan-danas aktuelna i postojana, Jonesko se nije toliko bavio adaptacijom, već mutacijom pohlepe i želje za vlašću kod svih likova u drami. Joneskov apsurd je aktuelniji nego ikad. Mi živimo apsurd, možete ga videti i čuti svuda i stalno, na ulici, u novinama, na televiziji.Kada biste u dve-tri rečenice morali da objasnite gledaocu zašto bi trebalo da pogleda tu predstavu, šta biste rekli?- Naš „Makbet“ je neodoljiva, brza i inteligentna komedija koja, verujem, nikoga neće ostaviti ravnodušnim. Glumci vrlo modernog izraza vešto i s lakoćom govore o nepobedivoj unutrašnjoj potrebi čoveka za krunom. Volimo da je igramo, volećete da je gledate.Poznato je da položaj glumaca u Srbiji nije na zavidnom nivou. Mislite li da će se stanje u kulturi promeniti?- Promeniće se samo ako se mi sami promenimo. Moramo prestati da čekamo i verujemo u bajku da će se jednog lepog dana pojaviti Supermen, koji će u jednom danu rešiti ovu, bez sumnje, kulturnu kataklizmu. Nekad se narodu davalo hleba i igara, danas u Srbiji još uvek ima igara, ali hleba je sve manje. Niko neće u pozorište doći praznog stomaka. Nemamo više vremena, hodamo po ivici. Intelektualci su devedesetih u Srbiji prepustili kolo primitivcima i dopustili da šljam zaigra, zapeva i kroji kulturni kriterijum. Razarajući tonovi jeftinih klavijatura s Ibarske magistrale dospeli su na televizije s nacionalnom frekvencijom. Srbija je oduvek bila vrlo talentovana nacija za umetnost, vreme je da se ti talenti i mozgovi ponovo spoje i izbele ovu sivu realnost. Imam 25 godina i želim da u najlepšim godinama svog života budem svedok zidanja novog temelja kulture na prostorima bivše Jugoslavije. Pank nije mrtav!Šta mislite o rijaliti programima i da li biste pristali da učestvujete u nekom za veliki honorar?- Ne volim čak ni da pričam o njima. Ne želim ni na koji način da im dajem do značaja. Takva vrsta programa je opasna, pogotovu za mladu publiku. Mislim da bi se svi oni koji su se u istoriji borili protiv cenzure sada zdušno borili da je vrate. Ne postoji taj Veliki brat koji bi svojim parama mogao da kupi moju postelju i otvori vrata mog privatnog života.
Majstor u dušiOMILJENE IGRAČKE BILE SU MI ČEKIĆ I EKSERIPored glume, postoji li još nešto što vas okupira?- Glumom nije dovoljno samo baviti se, talenat za glumu je zbir talenata i interesovanja. Radoznalost i želja za igrom najveći su pokretač nekog glumca. Ima mnogo stvari pored glume koje me okupiraju i zanimaju. Između ostalog, volim da nešto pravim i popravljam. Još od detinjstva omiljene igračke bile su mi čekić, ekseri i daske, a omiljeni prostor na svetu dedina radionica. I danas je tako.
