Maju Lalević-Piščević i danas prepoznaju po ulozi Senke u kultnom filmu "Nacionalna klasa", u kojem joj je partner bio Dragan Nikolić, s kojim je snimila i ljubavnu scenu.
Maja 37 godina nakon toga živi u Njujorku, gde ju je zatekla vest o smrti velikog prijatelja. Ovo je njen oproštaj od njega.Sećam se kako sam nekad zamišljala da mora da je lakše čuti lošu vest iz daleka nego kad te zadesi baš tu pored tebe. Nisam bila u pravu, kao i mnogo puta u životu. Preminuo Dragan Nikolić... Bila je to prva vest u petak ujutru (po njujorškom vremenu) koja me je još bunovnu dočekala. Kao da je život u Srbiji za trenutak stao bacivši u drugi plan sve ostalo, izbore, štednju, otpuštanja, penzije, vremenske prilike i neprilike. Kao da je baš cela Srbija zanemela u bolu, ili sam barem ja iz ove daljine imala takav osećaj.
Poslednji, a možda i jedini put kad mi se čini da se nešto slično dogodilo bio je trenutak ubistva Zorana Đinđića. Sećam se tog predivnog sunčanog martovskog prepodneva. Sve dok u Nemanjinoj ulici nije odjeknuo pucanj koji je zaustavio život u Srbiji. Naravno, ne treba porediti Gagu i Zorana i sigurna sam da to ni njima samima nikad nije palo na pamet, ali čak i ako se nisu znali, zbližila ih je ta tišina, zjapeća praznina koja je nastala njihovim odlaskom.
Gagu sam upoznala 1977. na snimanju filma Gorana Markovića "Nacionalna klasa". Igrao je glavnu ulogu, Flojda, a ja sam igrala Senku. Kako sam bila još maloletna (moja mama je potpisala ugovor umesto mene), bez dana glumačke škole, imala sam užasnu tremu pred susret s tada već slavnim Draganom Nikolićem i bila uverena da neću preživeti prvi dan snimanja.
Nacionalna Klasa by domacifilmovic
Nikad neću zaboraviti tu "prvu klapu". Gaga mi je prišao, odmah napravivši dva, tri lagana štosa od kojih sam se zacenila od smeha, zagrlio me i rekao nešto kao: "Ajde, mala, dođi da me naučiš kako se glumi." Kasnije, tokom brojnih ponavljanja kadrova, uporno bi insistirao da je on nešto zabrljao, iako je bilo očigledno da sam to bila ja. Ipak, trenutak od koga sam najviše strepela bila je naša scena u krevetu. Do poslednjeg momenta sam se nadala da će Goran iz nekog razloga odlučiti da je ipak izbaci iz scenarija shvativši da ja ne mogu da je odigram. A onda je došao taj dan. Gaga, koji se inače ponašao prema meni kao da mi je i brat, i tata, i najbolji prijatelj, tog dana je prevazišao sebe. Prvo je tražio da svi osim snimatelja napuste sobu, a onda kad smo ostali "sami", napravio je takvu atmosferu da nisam ni primetila kada smo zapravo snimili scenu. Toliko me je zasmejavao, golicao, pričao neviđene viceve i anegdote, da sam se s mukom suzdržavala kako bih ozbiljno izgovorila tekst kad se uključe kamere.Gaga je bio čovek oko koga se uvek širio smeh, kao neki oblak koji je nosio sa sobom. Njegov humor bio je prosto neodoljiv. Uvek dovitljiv, brz, beskrajno zabavan, ciničan s merom, najčešće na svoj račun. A opet, kao da je u sebi nosio jednu dozu tihe sete, koja se ponekad videla u njegovim očima, u načinu na koji je iz daljine posmatrao lica ljudi koje je činio srećnim. Kao da mu je bilo važnije da svima nama u njegovom okruženju bude prijatno, dok je on čuvao tu svoju malu tajnu. 
Uvek galantan i elegantan, beogradski šmeker koga su svi poznavali i s kojim su svi bili na ti. Od kolega glumaca, slučajnih prolaznika, umetnika, kafanskih drugara, pa sve do savskih alasa. Sećam se da se na snimanju "Nacionalne klase" svima obraćao po imenu, od kafe-kuvarice do rekvizitera, pomoćnog osoblja. I svi su ga voleli.Poslednji put smo se slučajno sreli pre nekoliko godina. Divan kao i uvek, pitao me je kako su mi mama i tata. "Pozdravi ih puno, molim te", mislim da su bile poslednje reči koje mi je uputio pre nego što me je zagrlio i otišao u večnost. Sve mi je to prošlo kroz glavu u petak ujutru kad sam čula da više nema Gage. Otišla sam na posao i nikome nisam ništa rekla, samo sam pustila suze da kaplju po tastaturi.
