- Slavko Štimac i njegova žena, slikarka Vesna Golubović su moji dugogodišnji prijatelji. Oni su mi govorili da treba da radim film, dok sam ja hteo da se penzionišem. Kada smo došli do toga šta bismo snimali, Vesna je rekla: "Ako ćemo da radimo, ajde da bude nešto pozitivno"...Tako je započeo rad na filmu „Dobrica...” koji će eto beogradska publika imati priliku da premijerno vidi u sredu u Sava centru.
- Setio sam se neke stare američke priče koju sam pročitao nekad davno u novinama o čoveku koji je uradio jednu jako lepu stvar. Od tog malog detalja se posle razvio čitav film. Išlo je lako i brzo, scenario sam napisao za četiri dana. Sve je samo išlo. Snimili smo film za 30 dana, što je vrlo malo vremena. Glumci su fenomenalno kreirali zaista divne karaktere. Za mnoge od njih mislim da su im ovo najbolje uloge koje su ikada dali...Nemam tremu pred premijeru. Inače nisam sklon sumnji u samog sebe, a ovo je specijalno dobro uspelo, iznad svih naših očekivanja, tako da sam siguran da će ljudi da budu jako zadovoljni.. Film je da se plače ali i da se smeje, a što je najvažnije publika će se tokom gledanja osećati izuzetno dobro. Napravljen je da oraspoloži ljude, da se osećaju bolje - priča Penezić.
Sin je jednog od najkontroverznijih srpskih političara naše novije istorije, Slobodana Penezića Krcuna, čiji život i tragična, nikada do kraja razjašnjena smrt, i dan-danas polarizuju i intrigiraju našu javnost.
U Americi je proveo 34 godine, molerisao za čoveka kog je „pravi đavo” najurio iz SFRJ, radio na građevini, snimao namenske filmove, bavio se „ribrendingom”.
- Klasična emigrantska biografija. Otišao sam bez para i ičega i moj prvi posao bio je - molerski. Radio sam za našeg čoveka koji je imao neke čudne probleme. Ispričao mi je da je otišao iz Beograda zato šta mu je đavo naredio da legne na tramvajske šine. I on je legao, gledao kako tramvaj ide ka njemu i odjednom rekao: „E, nećeš đavole”. Pokupio je porodicu i otišao za Ameriku, gde se, kako je tvrdio, đavo više nikada nije pojavio.
Posle sam radio kao građevinski radnik. Dok sam se dovukao do toga da radim nešto što ima neke veze s filmom, trebalo je da prođe 11 godina. Počeo sam da radim za prijatelja u firmi koja se bavila montažom i efektima. Onda smo otvorili firmu koja se specijalizovala za ribrending, koji je sad popularan kod nas, a u Americi je bio popularan sredinom devedesetih. Moj zadatak je bio da pravim filmove, najčešće kratke, za potrebe službenika firme klijenta. Taj ribrending je čist cirkus, ne bi trebalo ni da postoji, ali mi smo od toga lepo zarađivali. Dođu nam ljudi i kažu mi smo do sada bili poznati po odeći za starije, sad bismo hteli da privučemo mladu publiku. Onda mi sednemo, nalupetamo se, i smislimo jednu, dve rečenice koje se lako razumeju i pamte. Išli po Americi snimali materijale... Jednom sam radio i na dugometražnom animiranom filmu.
U domovinu se vratio 3. marta 2014. pošto su ga Slavko Štimac i Vesna Golubović ubedili da uradi film. Ali mnogo pre toga je shvatio da je vreme za povratak kući...
- Živeo sam tamo 34 godine i bila mi je želja da se vratim, da mogu jednom da kažem da sam živeo duže u Beogradu nego u Americi. A to je minimum 68 godina, treba ipak to dostići.
A imao je samo 12 godina kada je njegov otac, tada na funkciji predsednika Izvršnog veća Srbije, poginuo u saobraćajnoj nesreći kod Lazarevca. Da li se zaista radilo o nesrećnom slučaju, kako glasi zvanična verzija, ili o ubistvu, kako su mnogi sumnjali, pa i njegova majka - Penezić nema odgovor.
-Ne mogu ja da znam, imao sam 12 godina kada je poginuo. Ima jedna zanimljiva priča, ispričao sam je jednom, ali malo je ljudi zna. Davno još, bio sam tad dečko od nekih 15 godina, zvoni telefon kod nas, ja se javljam - to je bilo ono vreme kada su telefoni imali kratke gajtane i kad je čovek morao da stoji pored da bi razgovarao - s druge strane glas kaže: „Ovde kabinet maršala Tita”. Misleći da se to šali neki moj drug, kažem: „Ma, daj Dule, spusti slušalicu.” Naiđe moja majka pita šta je, odgovorim da zezaju, kao kabinet Maršala, na to će ona „ne, ne, daj mi slušalicu”. Mene to nije zanimalo, izađem iz sobe. Prođe pet-šest dana, vidim majku vrlo konzervativno i ozbiljno obučenu, što se retko njoj dešavalo, u nekom kostimu, tako se tada to zvalo. Kaže: „Idem da se vidim sa Titom.” Bila tamo, pričala, vratila se i tu se tada priča završila što se mene tiče. Mnogo godina kasnije, uveliko sam živeo u Njujorku, dođe Dobrica Ćosić u Ameriku i zove me da se vidimo. Čitao je roman koji smo Velja Abramović i ja napisali i tvrdio makar da mu se dopada. On i otac su baš bili pravi prijatelji koji su se znali još iz Druge proleterske. Dobrica je bio uvek prijatan prema nama i uvek je bio željan da nam pomogne. Nađemo se, sećam se, sedeli smo u nekoj kafani tamo u Midtaunu. I tada mi je ispričao kraj priče sa majkom i Titom. Naša majka, koja nije htela da nas decu upliće u sve to, nikada ništa o tom sastanku nije rekla. Ispostavilo se da je išla bukvalno da ga pita da li je istina da je naš otac ubijen. Tito joj je rekao: „Jeste, ubijen je”, i dodao: „ako vas zanima ko ga je ubio, ubio ga je Aleksandar Ranković”. Normalno, niti je Dobrica u to poverovao, niti moja majka, niti ja kad sam čuo. Pominjem sve ovo zato što je ona ozbiljno uzimala u obzir da je otac ubijen. Čim je imala potrebu da ode kod Tita da se o tome raspituje, znači da je stvar ozbiljna. A Tito, kao veliki manipulator, iskoristio je tu priliku da protivnika kog je već porazio (Rankovića, prim. aut.) dodatno još malo sroza ako može. Ja sam primećivao promenu kod majke, koja mi tad nije bila jasna, ali moguće da ima veze sa tim susretom - ona više nije išla na partijske sastanke. Ti sastanci su bili jednom nedeljno, u to vreme za njih je to bila prilika da vide društvo iz starih vremena. Ona je tad to sve prekinula - priča mirno Penezić.
Pomislio sam ako već neko mora da radi film o ocu, bolje ja nego neko drugi. Ako ništa drugo, imam neka lična znanja, osećanja prema tim ljudima. Vrlo brzo sam međutim zaključio da naši ljudi ne mogu da podnesu istoriju i da ih poznavanje istorije zbunjuje. Dok u Americi postoji ona izreka da ako ne poznaješ istoriju, osuđen si da je stalno iznova ponavljaš, mi imamo tih nekoliko struja koje se stalno inate jedna s drugom i meni je bilo žao da ja tu još dodajem drva na vatru. Neki bi rekli nisi dovoljno lepo prikazao oca, drugi da sam ulepšao njegov lik. To bi bilo gubljenje vremena, pa mi se učinilo da najlepše što mogu da uradim za svoj narod je da taj film ne snimim. Nemam ništa protiv da neko to snimi, samo, ako može, da ne budem ja. Čak mogu da ispričam neke priče.
Dodaje da nikada nije pogledao ni čuveni TV film Save Mrmka „Poslednji čin” o hvatanju Draže Mihailovića u kom je Krcun, tada šef Ozne, prikazan kao pozitivan lik.
- Imam čudnu nezainteresovanost za gledanje filmova o onima koje poznajem. I da sam bio ovde, ne bih gledao taj film, a bio sam uveliko u Americi.
Uloga i delo Slobodana Penezića Krcuna u ratnim i poratnim godinama različito su tumačeni. Od heroja revolucije, preko navodnog ili stvarnog simbola borbe za interese Srbije u SFRJ, maltene narodnog sveca u godinama posle pogibije, do ponovnog osporavanja i preispitivanja od početka 90-ih do danas.
- Ja znam da je moj otac u jednom trenutku postao simbol za Srbina, sad opet nije dovoljno dobar Srbin. Još pre nego što sam otišao u Ameriku bilo je ljudi koji su govorili „dok je bilo njega” ili „da je njega, Srbima bi bilo bolje”. Ne znam koliko je sve to tačno. Sudeći po tome kako su nam dali imena - ja sam dobio ime po Srđi Zlopogleđi, a moj brat po Relji Krilatici - očigledno je voleo srpsku poeziju, tradiciju. Ali, eto njegova žena, moja majka, Dalmatinka je. Pola sa Hvara, pola sa Raba.
Tezu o Penezićevoj negativnoj ulozi u ratnim i poratnim dešavanjima dodatno je podgrejala čuvena Mihizova priča kad mu on kaže da su mu ruke krvave do lakata, a Krcun mu odgovara ne do lakata, nego do ramena. Srđa Penezić smatra da je taj njegov odgovor bio u šaljivom tonu.
- Ne znači da to nije tačno, ali ja znam vrlo dobro, sećam se čoveka, on je takve stvari uvek okretao na šalu. Sama činjenica da se šalio ne znači da u njegovoj izjavi nema istine. Zbog funkcije ljudi su morali da ga shvate ozbiljno, a on pošto je u životu morao da obavlja mnogo ozbiljnih stvari - da li je hteo, ne znam, ali je na kraju obavio - njemu je bio manir da sve okreće na šalu. Poslednje što mu je trebalo jeste da mu neko postavlja takvo pitanje. Ljudi koji su kod nas dolazili, kao Dobrica, na primer, ne bi ga nikada tako nešto pitali - kaže Penezić.
Iako je bio dečak kada mu je otac stradao, imao je dovoljno godina da zapamti neke savete koje je od njega dobio.
- On nas je hrabrio da se nipošto ne bavimo politikom, i da ne radimo posao gde se sedi u kancelariji. I svi smo to na neki način ostvarili. Brat je slikar, sestra Vida se bavi pisanjem. Žive u Kaliforniji i jedno i drugo. Otac se amaterski bavio filmom, bez velikih ambicija, jednostavno je snimao neke situacije. A čak je napisao jedan scenario. Bio je izuzetan pripovedač. Dešavalo se da kad on počne da priča da 100 ljudi sedi i sluša. Tako je i nama pričao kad smo bili deca, umeo je da drži banku. Da se bavim filmom, inspirisali su me pre svega moji prijatelji. Otac, utoliko što mi je kupio neku kameru i fotoaparat kad sam bio klinac, pa sam počeo od sedme godine da nešto snimam. I u dobrom procentu majka, izuzetno talentovana, inteligentna i zanimljiva žena koja se bavila umetnošću posredno. Pripremala se za studije vajarstva, ali je počeo rat i nije nikada upisala taj fakultet. Kad sam imao 7-8 godina, napravila je moju bistu. Sestru je pravila Vida Jocić, brata takođe profesionalni skulptor. Moja glava se lepo uklapa s njima. Od nje smo najviše smo povukli gen za umetnost, od oca sam verovatno nasledio pripovedački dar - konstatuje Penezić.
Na moje pitanje da li je istinit podatak koji su negde proturali Krcunovi protivnici da je od škole imao samo obućarski zanat, odgovara da ne zna ništa o tome.
- Već sam rekao da je odgovarao kroz šale. Često od njega niste mogli da dobijete ozbiljne informacije. On jeste studirao, ali nije završio fakultet. Mi smo ga pitali, sećam se, zašto nas tera da idemo u školu kad on nije završio. Odgovarao je: „A bila su druga vremena, znaš mene je baba tukla kad me uhvati s knjigom”, jer govorila mu je „em kvari oči, em gubi vreme”. Njegov mlađi brat Sreten, koji nam je bio kao drugi otac kada je otac nastradao, isto je bio veliki šaljivdžija, vrlo duhovit čovek. Kad se setim njih, shvatim zašto je Užice imalo reputaciju kolevke inteligentnog sveta. Iako otac nije iz Užica, on je iz Karana, sela iznad Užica, odakle je i Nikola Ljubičić. Tu su moj deda i njegova dva brata imali svako svoju kafanu.
Od kada se vratio iz Amerike nijednom nije otišao tamo, možda će ga “Dobrica odvesti”.
O svom sadašnjem životu kaže:
- Uvek sam imao sreće. To nije niti iz pameti niti iz bilo kakvog planiranja. Stvari su mi se lepo otvarale. Nisam umeo da nađem posao, ali ako bih posao dobio, ja bih ga fenomenalno obavio. Uvek sam lepo prolazio zahvaljujući prijateljima. Taman sam lepo prošao finansijski da mogu lagodno da živim. To je delom i zbog toga što sad živim skromno i ne treba mi da imam ne znam šta. U mladosti sam bio privilegovan. Onaj ko je gladan u mladosti, on posle želi da ima sve.
Blic/Milojko Božović
