Jelisaveta Seka Sablić dobila je priznanje za doprinos filmskoj komediji ovodišnjeg Komedi festa. Proslavljena glumica za Kurir govori o bogatoj karijeri, dugoj više od pola veka, u kojoj je ostvarila preko 160 uloga, i sa setom se priseća davno minulog zlatnog doba srpske kinematografije.
- Za komediju moraš da imaš talenat, to nešto. Bilo je divnih dramskih glumaca koji su bili fantastični na sceni, ali kada je zavladala komedija i kada se tražila posebna doza humora, oni su propadali - kaže Seka i iskreno dodaje:
- Mislim da privatno nisam zanimljiva, gunđalo sam. Videla sam i druge vrhunske komičare koju su bili takvi. Znate ih sa scene, a privatno nisu baš takvi. Čkalja je bio takav.
Strastveni borac
Sablićeva ističe da je za komediju potreban jak unutrašnji pokretač.
- Kod mene je to pobuna. Ta energija koja mene tera da se, najniže rečeno, sprdam, da te ismevam, da se osvetim. Kad ulazim u lik, na primer malograđanke, ja hvatam jake boje sa strašću i zadovoljstvom. Čovek idući kroz život upija sve to sa jakom emocijom - upijaš sve te ljude kojima zameraš svašta i protiv čega si, i onda se stvara pobuna. Naravno, ne možeš ti da ispravljaš svet, tako da je scena ta koja meni omogućava te ventile - otkriva Seka.
Vreme kada je snimala uloge koje su je proslavile, poput „Maratonci trče počasni krug“, „Rad na određeno vreme“, „Tesna koža“, glumica kaže da se neće ponoviti.
Zlatno doba
- Samo ću reći - Šijan. To je bio blistavi momenat kinematografije i pozorišta. Spajali su se savršeni ljudi, saradnici. Bile idealne podele, idealni reditelj, scenarista... Sećam se tih televizijskih i teatarskih drama, nisu se mešale babe i žabe ko sad. Ako se ide na vrhunsku podelu, onda se ide sa Ljubom Tadićem, Zoranom Radmilovićem... Nije moglo i smelo da se promaši. Tad je postojala selekcija u glumištu, a sada je haos. Ne volim o tome da pričam. Sve je to tako jer na uticajnim i rukovodećim mestima sede neznalice - ponavljači, kako je rekao Brana Crnčević - iskrena je Seka.
MONA CUKIĆ
Bez tenzije
DO PUBLIKE DOPIREM KAO METAK
Pominjući kolege koje više nisu tu, ona ističe da ne voli da se priseća jer „smrt smatra nečim neminovnim“.
- Čovek mojih godina se polako navikava na tu pomisao. Strašno je kada mlad čovek umre. Strašno je kad je Madžgalj otišao. Ridala sam strašno. A nečiji život koji je već odmakao... Tako je kako je...
U periodu sam života u kome sam veoma srećna. Meni nije važno ništa sem zdravlja i da su moji dobro. U tom sam mirnom vremenu kada nemam nikakvu tenziju, paniku, kakva će biti premijera... Sve je to iza mene. Ovo što ja radim, što imam tri predstave na repertoaru u JDP, igram sa velikim zadovoljstvom, bez ikakvog osećanja da me neko proverava, samim tim dopireš do publike kao metak.
NE PROPUSTITE
