Najnoviji roman Branislava Jankovića “Poslednji cirkus na svetu”, još jednom potvrđuje da se autor nije slučajno našao u domaćoj savremenoj izbornoj lektiri za srednju školu. Nakon “Suza Svetog Nikole”, “Vetrova zla”, “Pete žice” i prvog romana “O vukovima i senkama“ kojim je podigao prašinu svojim viđenjem hrišćanstva i paganizma, Janković iznova i iznova postavlja nezgodna pitanja, a evo šta o svemu kaže za Kurir.
Postoje li u današnje vreme, u ovoj zemlji, nezgodna pitanja?
Sve manje i manje. Ljudima je sve jasno, a vlastima sve jedno. Došli smo u neko vreme ćutanja, neke sablasne tišine, jer odgovora niotkuda, šta god pitali. Šaputali ili vikali – niko ne čuje. Niko vas više i ne ućutkuje. Strah je iz sadašnjosti prebačen u budućnost, a to je tamo negde, samim tim daleko od nas i kao takvo bezopasno. Opasnost koja se ne vidi kao da ne postoji. Zato je tu priča o noju, njegovoj glavi i pesku.
Ima li nade za disidente?
Naravno! Za one koje sistem sam stvori, te naprave pometnju i daju privid demokratije. Tri puta opale po vlastima, pa deset po opoziciji. Da se vlasi ne sete. Mislim da umetnik mora uvek biti protiv vlasti, kakva god i čija bila, jer dobra vlast ne postoji. I mora izbeći zamku opozicionara. Disident je onaj koga ne voli ni vlast ni opozicija. Danas se posao pisca sveo na zabavljanje naroda. Vox populi je prešao u usta pevačica. Barem lepše pevaju.
“Poslednji cirkus na svetu” je smešten između manastira, ludnice i javne kuće. Zašto?
Slika današnjeg sveta. Nikad više popova i crkvi, a nikad manje vere, nikad više psihijatara i life koučeva, a nikad manje pameti i normalnosti. O javnoj kući ne bih – to mu dođe još i najpoštenije. Anđeli, junaci mog romana nisu beli – isprljani su boravkom među ljudima. Da bi do kraja shvatili život oni moraju da odbace svoju veru i besmrtnost i prihvate “ludilo”.
Još jedna knjiga o religiji?
Ne. O nama. Religija i anđeli su tu samo lepo rezbareni ram oko slike na kojoj su ljudi. Anđeli jesu glavni junaci, ali pričaju priče o ljudima koje su sretali i zbog kojih će opet biti oprošteno ljudskom rodu. Ili neće. Ali ovoga puta moraće sami da plate svoje grehe. Bog nije voljan da žrtvuje još jednog sina.
Arhanđel Gavrilo, u romanu patuljak Gabrijel, direktor cirkusa, crkve naziva “pijavicama na telu Boga.”
Nekog ko koristi veru ljudi u lične svrhe. Kao nepotrebnu sponu između naroda i Boga. Kao preprodavce vere. Jeres? Pa neka je. I hrišćanstvo je nekada bilo jeres. Pravoslavlje je i dalje jeres u očima katolika. Možda je i sam Bog stvorio svoje disidente. To bi ličilo na njega.
Kako čitati Cirkus?
Slobodno možete početi od kraja. Napravio sam kompoziciju kruga. Gde god otvorili knjigu uvek ste na početku. Ili kraju. Kao i sam život – neki događaji nas pokrenu, daju nadu, želju da krenemo ispočetka, započnemo nov život. I ne čita se u jednom dahu. To bi značilo da je niste pažljivo čitali.
(Kurir.rs)
