Fotografije Željka Sinobada ne mogu se "voleti".
Osobenim darom koji ga je učinio jednim od naših najboljih novinskih fotografa, Sinobad je ovekovečio trenutke koji izazivaju tugu, uznemirenost, setu, možda tek škrti osmeh na račun zabluda koje smo imali... jednom rečju, njegove fotografije verno odslikavaju vreme koje je za nama.
A ponovni susret sa tim i takvim i takvim vremenom svakako nije susret sa bivšom ljubavi...
Kosovo, Slovenija, Hrvatska, Beograd... Željko Sinobad bio je tamo. Bio je u svim mestima u kojima su se lomili istorija i naši životi, i fotografije koje su večeras izložene u Kući Đure Jakšića u beogradskoj Skadarliji, tragovi su tih lomova. Ožiljci.
Sinobadove fotografije zato se ne "vole", kao što se ne vole ni ožiljci starih rana.
Ali s vremena na vreme pređemo rukom preko njih, i prizovemo sećanje na stari bol... i vreme kad nam se činilo da možemo da menjamo sopstevene sudbine i istoriju sveta.
- Željko Sinobad u svom fokusu ima obične ljude. Njega ne interesuju portreti vođa, nosilaca visoke politike, već oni kojima dobre ili loše političke odluke, menjaju a često i ugrožavaju život. Otuda lepeza tragikomičnih kontroverzi u izboru fotografija jednog vremena kojeg se nerado sećamo, jer je u plamenu odneo sistem vrednosti koji je delovao neupitno. Od starice koja začuđeno posmatra novopečenog slovenačkog teritorijalca 1991. do srpskog dobrovoljca koji gusla na vukovarskom ratištu u zimu 1992. ironično je sažeto istorijsko poglavlje vatre i tame, vremena koje će uzeti nadu generacijama u dolasku - rekla je o Sinobadovim fotografijama istoričarka umetnosti i književnica Tamara Ognjević.
(Kurir.rs/M.Petrović/Foto:Vladimir Šporčić/Željko Sinobad)
NE PROPUSTITE
